Ti si moja promena

Kuća na kraj sveta / 60

Neobično je kako vam ,, zatvorenik" daje svu ličnu (možda bi pravi pridev bio ,, duhovnu") slobodu, kakvu nemate ,, slobodni". Svi ste ogoljeni, ranjivi, obučeni u istu odeću, prolazite kroz iste uslove ograničeni fizički, jednakost je svuda. Niko od vas ništa ne očekuje, i ne možete uraditi nešto što već neko uradio nije. Nema iznenađenja, sve je poznato, a opet- ne vidite se drugačiji od očiju do očiju, slika je ista, vi ste taj, isti neko

Majka me vidi jadnog i jasno me žali. Plaši se za mene, nema pojma kako ćemo dalje, ali joj ostaje ona ukorenjena balkanska zahvalnost da je sad još i dobro, jer uvek može gore, a to gore smo do juče živeli.
Una u oči ne može ni da me pogleda. Nije mi jasno njeno prisustvo. Da li je sažaljenje ili kajanje? Ili oba? Ko sam? Viktor sa psom na povocu, momak iz besnog automobila okružen kurvama ili zatvorenik, robijaš, mučenik? Možda sva tri. Prelivam se iz jednog u drugi oblik.
Za razliku od nje, Milošev cilj je jasan. Pokazuje mi koliki je, kakav prostor zauzima (sad i pored moje majke i psa). Taj sam mu prostor lično svojim glupostima ustupio.
Bora po najviše oseća suludost ove večeri, usiljenog okupljanja i slavlja povodom mog izlaska, a zapravo se nema šta slaviti ni obeležiti.

Ovde sedi ne znam koliko Viktora, iz kojih perioda. Ovaj na stolici najmanje je bitan. Skoro da je nepostojan.

Dok ne pogledam Jelenu. Njen osmeh mi idiličnu sliku u glavi stvori. Usudim se o porodici maštati. Da nje nema, verovatno bih ustao od stola, uživajući u tom nepoštovanju. Jer nisam pitan, jer ovo čine njima lakše da bude.

Lidija se posle večere povukla na sofu, odvlačeći Jelenu u porodične albume. Sedeo sam, zadovoljno ih posmatrajući.

- Želiš?- Miloš, pružajući mi čašu viskija.

- Hvala.- prihvatajući je. Vraća se na mesto, prateći pogledom Unu koja se mota po kuhinji.

- Potrudili smo se optimalno da opremimo prostor... Da bi ti majci bilo ugodno.-

- Hvala, vrlo si gostoprimljiv.- ironičan sam, bezobrazan.- Otići ćemo čim stanem na noge.- kad, ne znam ni sam, možda i nikad, i ta me misao upuca pravo u čelo.

- Zbog Une sam to uradio, neću da glumim.-

- Nema ni potrebe. Zlo ostaje zlo.-

- Ima istine i u tome.- osmehuje se.- Iskreno mislim da ti je majka predivna žena, međutim.- u tom trenutku se ona i Jela nasmejaše. Automatski moj osmeh izmamiše.- I njeno prisustvo me je jako obradovalo.- na Jelenu očima pokazujući.

- Što? Uplašio si se nečega?-

- Senki prošlosti, rekao bih.-

- Ubuduće samo napred idem. Tebi senke ostavljam.- ustajući od stola.- Majko.- prilazeći im.- Nemoj Jelu mnogo umarati, tek je došla.-

- Ne umara me, naprotiv.- zaključuje uz osmeh.- Gledaj kakav si bio!- pokazujući fotografiju.

- Bezbrižan, rekao bih.- neko vreme zadržavajući pogled na tom nedužnom detetu.

- Nisi nam rekao kako ste se upoznali vas dvoje?- Bora, sedajući do Vudraga sa čašom kisele vode.

- Jelena je radila kao ispomoć u ambulanti pritvora.-

- Zar nisi previše mlada za to? Koliko ti je godina?-

- Lidija.- ozbiljno, opominjući je.- Preteruješ.-

- Godinu dana sam starija od Viktora.- odgovara joj ipak, skrećući pogled.

- Kako ti je brat?- Milošu se obraćam, da prekinem bespotrebno ogoljavanje.

- Otputovao je sa majkom.- paleći tompus kao nekad.- Dobro je. Nekad te pominje.-

- Kupatilo...- Jela, skačući sa sofe.