Ti si moja promena

Nemiri / 18

Zagrljeni, u mračnom hodniku, izgubljeni u mislima, stajali smo nepomični. Snažno sam je uhvatio, u strahu da će ovaj san prestati. Za trenutak, kao da ju je nešto uplašilo. Brzo se otrgla i stala ispred mene, izgubljeno me posmatrajući.

- Uno...-

- Idem...- snažno sam je uhvatio za ruku.

- Kuda?- pitao sam, gledajući je u oči kao nikad pre. Samo je ćutala. Obrazi su joj polako dobijali žarko crvenu boju. U očima je imala ceo nebeski svod.- Šta ako te ne puštam?- skrenula je pogled i postiđeno se osmehnula.

- Onda ne znam šta ću.- za razliku od prošlog puta, sada nije otrgla ruku. Šta više, činilo mi se da osećam blag stisak.

- Ne idi.- sumnjičvao me je pogledala, sležući ramenima.- Uđi.-

- A, ne, ne!- odmakla se od mene.- Nema šanse.-

- Zašto?- nasmejao sam se. Naravno da sam znao zašto, ali sam želeo da uživam u svemu što je ona

- Još se i smeje...- prervnula je očima.

- Molim?- pravio sam se da je nisam razumeo.

- Ništa!- kroz osmeh je viknula, pokušavajući da se uozbilji.- Ne koristi sad sve ovo.-

- Šta da ne koristim?- prekrstio sam ruke.

- Joj, Bože, krećemo...- ponovo je prokomentarisala, prevrćući očima. Pogledao sam je sa smeškom. Blag osmeh joj se nacrtao na licu.- Još nisam prešla preko onoga!-

- Vidim.-

- Molim?- trgla se.

- Uno, uđi slobodno. Neću te sigurno zaključati unutra.-

- Ne dolazi u obzir.-

- U redu.- rekao sam, zatvrajaući vrata stana.- Onda ćemo ovde pričati.-

- Slušaj, ovo je bila greška.- odmakla se, podižući ruke u odbrambeni stav.

- Ako ti kažeš da je bila greška...- sumnjičavo sam je gledao.

- Čula sam šta se desilo. Kada sam čula tvoje ime...- sama se zaustavila.

- Kada je pomenula mene, ti si došla ovde?- prišao sam joj. Samo je ćutala, skrenuvši pogled.- Uno, dozvoli mi da te upoznam.-

- Viktore, kako ne razumeš? Bojim se! Mnogo se bojim!- sela je na stepenište.

- Čega?- pitao sam sedajući do nje. Umorno se nasmejala.

- Svega.- pogledala me je. Izgledala je nestvarno. Sada, ovakvu, gledam je. Zapažam crte lica i detalje koje do sada nisam. Nedokučiv san.- Bojim se svega što osećam, što se događa. Bojim se ljudi koji me okružuju.-

- I mene?-

- Tebe najviše.-

- Zaista mi je žao zbog svega. Da mogu da vratim vreme...-

- Opet bi uradio isto, Viktore.- prekinula me je ironičnim tonom.- A ja bih posle svega ponovo bila ovde.- nastupila je duga, neprijatna tišina.

- Eto.- kroz ironičan osmeh ju je prekinula.- Ponovo ništa. Ćutanje. Iznova i iznova ispadam glupa. Došla sam ovde...-

- Uno.- pogledao sam je, uhvativši je za ruku. U očima je imala ceo nebeski svod. Činilo mi se da osećam blag stisak.- Osećam nešto, u redu?- zbunjeno me je pogledala.

- Nešto?- pitala je stegnute vilice. Promene raspoloženja su bile neverovatne. Komplikovano- jednostavna, idealan opis.- Eto, idemo ponovo. - ustala je, čisteći prašinu sa trenerke.