Ti si moja promena

Smiri moje srce / 63

Sedim na balkonu iznajmljenje sobe prestižnog hotela. Beograd teče niz ulice. Gledam semafore koji zaustavljaju i puštaju tu bujicu i pitam se koliko me je takvih dovelo do ovog trenutka? Koje je svetlo bilo ključno? Da li sam pogrešno skrenuo, pripremao se kad nije trebalo ili sam zakočio, pred pravo skretanje? Majka u sobi priča sa Unom preko telefona, bodri je i teši. Mogu načuti, raskinuli su. Pre bih se radovao, likovao, razmišljao u kojoj kafani da proslavim ,,svoju" mizernu pobedu... Sad promatram i znam, Miloš preseca uskoro. Pušta je jer je voli. Pod maskom barabe, najčistiju formu ljubavi iskazuje.

A ti Viktore? Da li bi ti bio toliko hrabar?

- Jadna deca...- spušta slušalicu i hukće. Grli me sa leđa. Rado joj se prepuštam. Malo snage, mravinje, joj u ruke utiskujem.- Brinem se, Viko... Mnogo se brinem.-

Zvono nas prekida, mada ne znam ni šta bih joj rekao. Misaono sam dole na pešačkom prelazu, čekam zeleno svetlo. Čekam da krenem negde... bilo gde.

- Izvolite?- glas joj zbunjen, strah čujem. Uzimam pištolj iz ladice što mi ga je Bora malopre gurnuo u ruke.

- Viktora tražim.- i brzo ga pod jastuk guram, začuvši vrlo poznat glas. Luka.

- Gde si ti bre!?- radosno ga dočekujem, kao rođenog brata da vidim. Biološkog sam i zaboravio da imam.

- Došao sam po vas.- grleći me.

- Kako?-

- Nećete vala biti u hotelu dok je nas.-

- Bora je rekao da...-

- Čuo sam se i sa Borivojem, slaže se da je ovako najbolje.- gledam se sa Lidijom neko vreme, i znam da mi srce sebično lupa. Na Jelu jedino misli, njoj želi ići.

Sležem ramenima, a do malopre sam šutirao kofere i psovao ovo izgnanstvo. Nisam kao Miloš. On pušta, ja ne mogu.

*

- Ovde ćete Vi spavati, ako Vam je to u redu...- pokazuje Lidiji odvojenu sobicu, poput špajza, sa ležajem i stočićem.- Prilagodili smo koliko smo mogli...-

- Naravno, sine.- za ruke je uzima, majčinski.- Hvala vam.-

- Luka radi skoro po ceo dan. Ja isto tumaram, zavisno od posla. Tako da ćete imati prostora i mira.-

- Bitno je da Luku ispratite!- uključuje se zadovoljno iz dnevne sobe.- Treba li vam šta u prodavnici?- dok izlazi iz stana. Složismo se da sve imamo. I imamo, zapravo. Porodicu.

*

- Zar treba od Luke da čujem, Viktore?- pita me, čim se izdvojismo.- I to preko ne znam koliko usta momaka iz kraja, dok nije do njega došlo.-

- Nisam hteo da te opteretim, nemam to pravo.-

- Pobogu, mogao je...- kroz suze.

- Nije.- prekidam je, ruku joj na usne stavljajući.- Gledaj, dobro smo.- po obrazu je mazeći.

- Čekala sam samo da se sam vrati i kaže kako si ponosito odbio naš poziv.-

- Nemam ja više ponosa, Jelo.-

- Ironična sam bila, Viktore. Ironija.-

- Ja sam ozbiljan.-

- Naljutila bih se da niste došli.-

- Je li?- rugam joj se. Ne mogu je ljutu zamisliti.

- Ozbiljna sam!- karikira, glumi me.- Nemoj se igrati, bolje bi ti bilo.-

- Izazivaš?- privlačeći je sebi.

- Viktore...-

- Da?-