Ti si moja promena

Tuneli / 54

Stojimo jedna naspram druge. Obe u crvenim haljinama. Ona, kao moj motiv, hrabro mami pažnju posetilaca izložbe. Svi zastaju, nekad se jasno osvrćući ka meni, živoj slici.

Vilica mi podrhtava, osećam čudnu jezu dok je posmatram... nema ime, jedina od svih. Samo Sofijin potpis.

Sofija i Dejan stoje sa organizatorima. Najveći broj izloženih slika su njena dela.
- Opet se srećemo.- i na njegov glas, u meni hiljadu sunaca izađe.

- Gospodin...-

- Vudragović.- osmehuje se, skidajući me pogledom.- Nisam se predstavio prošli put. Moj propust.-

- Evo prilike da ispravite taj propust.-

- Ovoj gospođici mnogo dugujem.-

- Nema ko pored nje nije zastao večeras.-

- Pored nje ili pored Vas?-

- Una.- pružajući mu ruku.

- Moje je zadovoljstvo, gospođice.-

- Koji je voz Vas doveo ovde?- zbunjeno me gleda.- Rekoste da se ne razumete u umetnost.-

- Ali me zanima.- dočekuje sa osmehom.- Otkad sam Vas sreo, neopisivo mnogo.-

- Krupne su to reči.- prilazeći mu korak.

- Sitne za Vas.-

- Možda Vam se moja umetnost ne dopadne.-

- Dodaću svoje boje.-

- Vaše boje?-

- Miloše.- i moj otac nas vraća u realnost, pošto nas je prethodno zbunjeno posmatrao iz daljine. Nekad poželim da nemam periferni vid, poštedim sebe utisaka i naprosto olakšam glavi... puste želje, sve uočavam.

- Gospodine Dejane.- ozbiljno, pružajući ruku. Nervozno posmatram hoće li mu uzvratiti. Na sreću, pruža ruku.

- Drago mi je što te vidim.- samo smo se pogledali.- Zaista...-

- Došao sam samo da vas pozdravim. Uskoro idem.-

- Gde ćeš?- dočekujem, hvatajući ga za ruku.

- Imam posla.-

- U redu.- ne mogu da sakrijem raočarenje.

- Izložba je do deset. Posle će biti malo okupljanje u hotelu. Ako stigneš...-

- Hvala Vam, ali male su šanse.-

- Razumem.-

Naravno, kako je i rekao, uradio je. Samo li me je jedan od posetilaca zapričao, nestao je u gužvi ljudi. U tome je uvek bio najbolji. Tako se tiho ušunja, napravi mali karambol u meni, a onda nestane, ostavljajući me samu u tom ludilu.

- Uno.- Sofija mi se obraća sa ulaza. Sedim na parkingu, sama, već neko vreme.- Zašto si tu sama?-

- Bilo mi je zagušljivo unutra.- blago i umorno se osmehujem, ispravljajući ramfle haljine.- Da li je aukcija završena?-

- Jeste. Sve slike su prodate.- zadovoljno i ponosno.

- I bezimena?-

- Po najvećoj ceni.-

- Nema ona cenu...- mumlam.

- Dejan se pita da li bi sa nama na proslavu... Biće i mladih slikara...-

- Pa...- i mogu da se kladim da sam ga videla između dva auta.

- Šta?- pita, osvrćući se u tom smeru.- Nekoga si videla?-