Ti si moja promena

Neću te ostaviti / 20

Najpre sam ušla nazad na splav. Ovoliku sreću da osećam, a da je ne podelim sa Klarom, to je nemoguće. Ona i Bora su sedeli jedno do drugog, posmatrajući ljude koji su ih okruživali. Videvši me srećnu, ustala je i krenula ka meni.

- Hajde, idemo odavde!- proderala sam se, povlačeći je za ruku.

- Čekaj, Uno! O čemu se radi!?-

- Idemo odavde. Trebalo je ovo odavno da uradim!-

- Šta se dešava?- Bora je prišao, znajući da se radi o Viktoru. U tom momentu se i on pojavio.- Viktore?-

- Ako hoćete da stignemo na mesto gde nas Una vodi, bolje da krenemo.- odgovorio je, gledajući u mene. Obrazi su mi goreli od uzbuđenja.

- Ovo se čekalo!- Bora je rekao, već izmoren od ovih dešavanja.

- Čekaj.- Viktor se uozbiljio za trenutak.- Gde je Ognjen?- pitao je, gledajući u Boru.

- Malo pre je samo izleteo negde. Ne znam gde je.-

- Dobro. - videlo se da mu je raspoloženje splaslo.

- Viktore, hajde! - viknula sam, detinjastim glasom. Nasmejao se.

- Dobro, dobro. Kako Vi gospođice kažete!-

Jedno mesto mi je bilo u glavi od prvog trenutka. Vozili smo se svega nekoliko minuta. Kada smo se parkirali, svo troje su me pogledali.

- Stigli smo!-

- To vidim, nego... U Zemunu smo.- Viktor je izgubljeno posmatrao dobro poznate zgrade.

- Hajde, šta čekate?- pitala sam, otvorivši vrata.

- Mislim da je bolje sami da idete. Gospođicu Klaru prepustite meni.- Bora nam se, dobro poznatim, šmekerskim tonom obratio.

- Nema šanse! Zar Novu Godinu odvojeno da dočekamo?- pogledala sam u Klaru.

- Uno, zaslužili ste nekoliko minuta dalje od svih nas. Ne sumnjam da ću se ludo provesti za to vreme.- ćušnula je Boru ramenom.

- U redu. Ali ćemo se naći posle! U redu?- oboje su se samo osmehnuli.

- Pa, gospođice Stupar, dozvoljavate li da vas otmem na neko vreme?- Bora se osmehnuo. Klara ga je iz šale uhvatila pod ruku. Tek tada sam videla koliko su lep par.

- Vidimo se posle dvanaest.- mahnula mi je dok su se udaljavali.

- I?- začula sam Viktorov glas.- Idemo li?- pitao je, pruživši ruku.

- Idemo.- i tako, ruku pod ruku, krenuli smo put najstarijeg solitera u naselju. Sagrađen početkom devedesetih, oštećen u bombardovanju Beograda hiljadu devetstvo devedeset devete godine, stajao je odvažno i ponosno kao međa između Stambenog naselja i Starog Grada.

- Uno...-

- Pst!- prekinula sam ga.- Hajde.- pokazala sam mu u pravcu slitera. Iako je simbol tog užasa, svih sedamnaest spratova bilo je na svojim temeljima. Ni jedno ni drugo nismo zastajali. Da je bilo još toliko stepenica, popeli bismo se u jednom dahu. Otvorivši vrata krova, pred nama se prosuo nebeski svod. Celo Stambeno naselje bilo nam je na dlanu.

- Da mi je neko jutros rekao da ću biti sada ovde sa tobom...-

- Ne bih mu verovala.- naslonila sam ruku na njegovo rame.

- Otkud znaš za ovo mesto?-

- Znam sve Viktore.- glas mi je zadrhtao za trenutak.

- Nemoj se više penjati na stolove. Ne želim takvu da te gledam.- ozbiljnim tonom mi se obratio.