Ti si moja promena

Nemam nju / 11

- Vidim da si ga pronašao.- refleksno sam ispustio telefon iz ruke, začuvši kevin glas.

- Ti si ga uzela? Već sam ti rekao...-

- Da ne diram tvoje stvari?- nastavila je, osmehnuvši se.

- Ko ga je namestio?- pitao sam, ponovo uzimajući ga.

- Komšija Steva.- počela je da postavlja sto.- Otkud si se ti tako brzo vratio?- pitala je, posmatrajući Asafu.

- Sreo sam je.- mahinalno sam odgovorio.

- Znači, baš ti je stalo do te devojke. Neću te pitati otkud njen telefon kod nas u kući.-

- Nebitno kevo, idem u sobu. Ti jedi, nisam gladan.- ustao sam sa kreveta i krenuo ka sobi.

- Nešto si zaboravio.- obratila mi se očima pokazujući na mobilni. Blago sam se nasmehnuo i brzo ga uzeo sa kreveta.

Asafa je utrčao odmah za mnom. Skinuo sam mu i ogrlicu i povodac. Nezadovoljno je legao pored velikih zvučnika i posmatrao me.

- Znam da si ljut sad. Ovo je bila vanredna situacija!- počeo sam se pravdati. Samo nisam znao kome. Svom psu ili samom sebi. Doslovno sam trčao do stana iz straha da sam izgubio ovaj telefon.

Na početnoj strani je bila slika njih tri. Očigledno slika sa majkom i sestrom. Mobilni dnevnik joj je bio pod šifrom.

- Una Stamenković.- naglas sam pročitao ime i prezime na njenom Facebook profilu. Imala je nekoliko slika, većinom sa porodicom. Nešto ima u toj devojci... Šta, još uvek ne mogu da shvatim.

,, Nećeš joj šmurati po porukama. Viktore, to bi bilo baš jadno."

Ušao sam u poruke; Klara Stupar, prirodnjaci V, Nađa... Poruke su se svodile na slanje beležaka i objašnjavanje zadataka glasovnim porukama.

,, Ona je mašina. Da, to je u pitanju. Koren iz čega?"- nasmejao sam se sam svojim mislima.

Sa Klarom je imala ubedljivo najviše poruka. Jedino je tad pričala na druge teme. Očigledno su bile najbolje drugarice. Mada nemaju ni jednu zajeničku sliku, osim sliku odeljenja iz osnovne škole.

Una: Nekako, kad ti pošalješ taj smiley( pinjatu) to bude smešno. Kad ja pošaljem, ne bude.

Rođena sam da budem preozbiljna

K: Izvala godine.

Ide uz mene ludost. Na neki simpatičan način.

Uz tebe na totalno lud način.

,, Dosta je bilo."-pomislio sam izlazeći iz poruka. ,, Ovo je jako jadno."

-Muzika!- ushićeno sam sam sebi viknuo. Da, definitivno mi je ponašanje zabrinjavajuće. Ista muzika. U neverici sam posmatrao listu pesama.

- Da li si me zvao?- keva je uletela odjednom u sobu. Izbezumljeno sam je posmatrao.- Viktore, jesi li dobro?-

- Viknuo sam ,, Muzika!"- odsutno sam joj odgovorio.

- Muzika?- pogledala me sležući ramenima.

- Da kevo, muzika! Pustiću muziku!- rekao sam, ostavljajući telefon na sto.

- Dobro...- sumnjivo me je posmatrala, zatvarajući vrata.

Mislim da mi je sad samo ona i potrebna kako bih razbistio misli.

*

Dani su proleteli brzinom svetlosti. Naravno, morao sam da idem u onu debilanu od škole. Ovu nedelju su obeležila dva asa iz mašinstva i elektrotehnike. Sa Ivanom nisam pričao. Izbegavao me je cele nedelje. Strašno sam brinuo. Još teže mi je padalo što Ognjenu nisam ništa smeo reći. Svaki dan smo, kao i uvek, provodili zajedno.