Ti si moja promena

Verujem ti / 50

,, Da mogu jednu stvar da promenim, to bi bio momenat kad smo se upoznali. Odmah bih ti rekao da si me očarala, tada, takva. Oprosti za sve što sam uradio. Puštam te, Uno. Nemaš više ni jednu obavezu prema meni. Nemoj dolaziti u posetu. Posveti se sebi. Bori se za ono što osećaš. Čuvaj se. Kada izađem, doći ću ti. Samo da te zagrlim, ništa više. Čuvaj se tunela, boji vaše dane i o nama, izgubljenima, ne brini. Kako smo se izgubili, tako ćemo se i pronaći."

Tvoj Viktor

Na ljubav sam pre gledala kroz ružičaste naočare naivnosti i vilinske prašine. Parove zamišljala kao dve apsolutno kompatibilne duše koje su od momenta prvog susreta pripadnost jedna drugoj. O prvoj vezi maštala kroz slike plesa, romantičnih šetnji, večernjeg vatrometa i gomilama balona ispod prozora. Pisma gledala kao jezik nežnosti.

Prva veza mi je bila razočarenje. Romantični film zamenjen je psihološkim trilerom. Pisma dobijam iz CZ- a. Ljudi oko mene pate, bore se, više ni sami ne znaju sa kime. Ovo što osećam je sve jače. Nekad toliko veliko da razdire. Najmanje nerazumevanje pali sve alarme i stvara paniku. Telom se širi strah od gubitka. Možda smo već izgubili. Više ni sama ne znam.

Otkako smo došli sa Fruške gore, udaljili smo se međusobno. Bora i Ivana su se fokusirali na pronalazak Ivinih bioloških roditelja. Tema koja nosi potpuno drugu vrstu težine, nama nepojmljivu. Sa Klarom nemam potrebu više da se čujem. Prosto, pogledi su nam hladni, rečima se ne razumemo, poverenje je odavno nestalo. Svakim razgovorom sve više omalovažava Miloša. Prosipa toksičnost svuda oko sebe, osuđujući druge kakvi su. Stomak mi se prevrće kada pomislim koliko me je puta lagala dok sam bila sa Viktorom. Sve što mi ja zamerao, da je pokrivam i štitim, zapravo sam radila, a da nisam znala to. 

Subota je.

- Uno.- majka mi se obraća sa vrata.

- Hej.- umorno.

- A da idemo sutra kod babe? Vratile bismo se uveče, taman da ujutru rasterećeno ideš na prijemni.-

- Ne brini. Dobro sam.-

- Šta je napisao?- pita, sedajući pored mene na krevet.

- Da me pušta.-

- Hvala Bogu.- dočekuje sa olakšanjem.- Da je sreće da se nikad upoznali niste.-

- Nemoj se kidati. Vidiš da se sve smiruje.- govorim, ni sama ne verujem u to.

- Šta se tačno smiruje?-

- Pa ovo...-

- Uno, gledala si dnevnik malopre?-

- Jesam.-

- Svesna si da su to...-

- Jesam.- prekidam je, ustajući. Crna hronika je ispunjena inicijalima momaka čije godine govore samo jedno- da su Miloševi drugovi.- Možemo da ručamo kad završim još dva zadatka.-

- Razumem.- mirno izlazi iz sobe. Čula sam njen i tatin razgovor noćas. Pominju psihologa. Prihvataju moje ponašanje, ali ne znam šta im prolazi kroz glavu. Imam mnogo ružan predosećaj danima i samo čekam gde će da pukne. Uveče Ivanini roditelji organizuju proslavu povodom godišnjice osnivanja firme. Ne znam ni da li idemo na istu.