Ti si moja promena

Zver se budi / 51

Oko Milove dvospratnice u Zemunu, patrole policijskih kola. Noć je obojena sirenama. Protkana pucnjevima i muškim jaucima. Majka i Jova sede na pragu, umotani u ćebe, dok smo Mile i ja sa Grubićem u dvorištu. Umazan sam krvlju dvojice naših čuvara. Ceo Zemun je na nogama. Novinari će doći svakog časa. Mir je daleka prošlost.

- Nadzorna kamera je zabeležila broj tablica. Pronaći ćemo...-

- Inspektore.- prekida ga.- Vi ćete jedino, možda, pronaći paljevinu od auta.- ironično, uzimajući telefon.

- Pa onda, gospodine Milo, potražite Vi sa Vašim ljudima. Svakako se bolje razumete u uništavanje dokaza.- i kreće prepirka.

- Za šta me Vi to, inspektore, teretite?-

- Striče...-

- To što sam zadužen za slučaj Vašeg brata, ne znači da sam i na Vašoj strani.- okreće sa ka meni.- Da li si video još nešto?-
- Ne možete tako da pričate sa mojim stricem. Mi kriminalci nismo.- izgovaram hladno.
- Pitao sam te nešto, Miloše.-
- Sve sam rekao Vašim ljudima.- neljubazno. Milo se samo zadovoljno smeška.-Sedeo sam sa bratom na terasi. Crna Opel Corsa se zaustavila na kapiji. Otvaranje prozora, lica prekrivena fantomkama i pucnji.-

- Da li ste javili porodicama?-

- Nemaju oni porodice.- Milo mu odgovara.- Mi ćemo se pobrinuti za njih.-
U tom trenutku pored nas prenose beživotna, prekrivena tela dvojice čuvara na nosilima.
Majka je brzo uzela Jovu u naručje i ušla u kuću. Ostavio sam Mila i Grubića ulazeći za njom. Jova mora da se skloni odavde, sada je to već svima jasno. U mojoj sobi mrkli mrak. Sedam na krevet, posmatrajući svoj odraz u velikom, zidnom ogledalu.

Ko si ti? Zašto me tako posmatraš? Govoriš mi da sam isti kao on, zar ne? Ožiljaka je sve više. Bora se na boru niže, dodajući mi nekoliko godina. Umazan sam krvlju. Sve sam sličniji Balši, i ne mogu da pobegnem od te istine.

- Sine.- čujem joj glas. Ne znam koliko vremena sam ovako već nepomičan.- Jova i ja sutra idemo u Bosnu.-

Po prvi put sam osetio potrebu da je zagrlim. Dok širim ruke, vidim kako joj se oči presijavaju, počinje da plače. Ustajem, pritrčava mi u zagrljaj, bolno jecajući.

- Bićete u redu. Sve će biti.-
- Kreni sa nama, molim te.-
- Znaš i sama da ću ostati ovde.-
- Ubiće mi te...- šapuće, daveći se sama od svojih reči.
- Samo se vi sklonite na sigurno.- šapućem, jače je prislanjajući uz sebe.- Vi ste čisti, mama.-
- I ti si.-
- Nisam.- osmehujem se.- I sama znaš da sam isti otac.-
- Ne govori to...-
- Istina je.- blago se udaljila, ozbiljno me pogledavši. Neme reči joj izlaze iz zenica. Ne razumem.- Kaži.-
- Miloše...-
- Reci.-
- Balša...-
- Da?-
Milo nas prekida, ulazeći u sobu. Naravno, ona brzo briše suze i izlazi nemo. Posmatra je celom dužinom.
- Vi ovo familijarno zaređali.- izgovaram, da bih skinuo slabost njenog zagrljaja sa sebe. Kanalizaciona cev se sve više izliva u sadašnjost, samo povećavajući mulj u kojem se davim. A tek je počelo.
- Idu u Bosnu.-
- Znam. Podržavam.-
- Da li si siguran da nećeš sa njima?-
Prišavši mu, spuštam ruku na njegovo rame.
- Ne ostsvljam te. Zajedno smo u ovome.-
- Ja možda jesam nekad grub...- i čini se da napredujemo.- Ali ste mi na prvom mestu.-
- Pa sad... Možda smo na trećem.- ironično. Ipak mnogo ljigavo. Milo porodičan čovek...- Ali prihvatam.- spuštam loptu.- Bitno je da si uz nas.-
- Kad je Grubić tu, nemoj se uplitati.-
- Izvini. Nisam mogao da se suzdržim.-
- Naučićeš i to.- blago me je potapšao po leđima i izašao.

Moja mala zvezda trčkara po dvorištu, igrajući se sa stričevim terijerima. Pojuri ih, kroz vrisak se dajući u beg kada krenu ka njemu. Jedini žižak u ovoj mračnoj tvrđavi odlazi. Ostavlja me u potpunom mraku, samog.