Ti si moja promena

Kavez se otvara / 58

Kada sam upoznao Jelenu nisam znao da je ona ,, ta". Zapravo, ona ni sad nije ,, ta" o kojoj bi, verujem, pisao neki ljubavni roman. Ne znam kako me je podigla, ni kad mi je tačno ruku pružila. Ne znam čak ni kad sam ja ,, taj" iz romana postao.

Mislim da smo mnogo veći od ,, njih". Ne definišu nas velike reči i sneni planovi. Pričamo malo, većinom o sadašnjosti. Nemamo jedno drugom šta obećati jer nemamo ništa. Sebe ne smemo, jer smo se prethodno drugima previše dali. Sad smo olupine. U moru ili u kapi.
Ni kože nam ne zabride na dodir jer su tupe. Dobro u tome je što prljava, zverinja požuda umire. Ne postoji.

Jela je osoba koja se voli, sa kojom se biva. Veći smo, jer smo mnogo manji od ,, njih."

I zaista, najlepše dolazi iz najružnijeg. Toliko ružnog, da lepote nismo ni svesni. Samo se probudimo jedan dan i udahnemo. Onako, živo.

Kao ja, Vikor.

180. dan

Kada sam ušao u ambulantu, prvo sam njega ugledao na stolu. Sedeo je, sveže isprebijan, gledajući me kao napušteno kuče.

- Ostaviću vas nasamo.- Jela, sklanjajući se u prostoriju za osoblje.

Gledam ga, u mestu ukopan. Iznova sebe podsećam da je to Ivan. Kako smo do ovde došli?

- Ko ti je to uradio?-

- Želiš da mu se zahvališ?- ironično, vraćajući oblogu na otečen obraz.- Fuštarevi.-

- Tvoji?- zbunjeno, ne očekujući ovakav odgovor.

- Baš ništa nisi naučio za ovo vreme?- sedam do njega, gledajući ispred sebe.- Nije mi pripremljen doček ovde, nego ispraćaj. Pitanje je samo ko će od njih to da uradi.-

- Jesi li rekao advokatu? Nek piše zahtev za premeštaj .-

- Kraj je neminovan. Previše znam. Sam sebi sam čitulju ispisao.- ćutim, ne znam postoje li prave reči za odgovor.- Često razmišljam o nama nekada, znaš li? Zapravo, samo sam o tome i razmišljao. Toliko da sam shvatio da sam pizda. Ona najgora. Smrti se bojim, a busao sam se da sam neustrašiv, spreman na sve.-

- Jesi bio spreman na sve. Zato i jesmo ovde.- hladno mu odgovaram.

- Lepo si to rekao.- dočekuje, čak mi se osmehnuvši.- Oprosti mi, ako možeš.-

- Ne mogu te kriviti za sve, Ivane. Bio si pokretač, ostalo sam sam sjebao.-

- Čini se da si ipak pronašao sreću.- očima pokazujući na vrata prostorije za osoblje.

- Postaću vernik.- smejem se, a plakao bih.- Što su te unakazili?-

- Pričao sam juče sa advokatom. Ućutkaće me do večeri, čini se.- ćutim, tražeći privid sna i način da se probudim.- Ovo je moje poslednje poglavlje.-

- Ne seri.- mumlam, a ne znam šta osećam. Nikad mi na pamet nije palo, u svom gnevu koji sam prema njemu osećao, da će život izgubiti. Odjednom sam po celom prostoru video krv kako sa zidova curi, stvarajući reku po podu oko nas. 

Samo je trebalo ostati u mom stanu sa Asafom, popušiti sve moguće cigarete, cugati pivo na terasi i uveče se provozati kroz Beograd. Nismo smeli izaći van.

- Morao bi da ideš.- Jelena, ulazeći nazad u ambulantu.- Stražari već negoduju ispred.-

- Hvala ti puno... - uz bolne grimase ustajući.- ... što si pozvala Viktora.- blago se osmehnula, u znak topline ruke na ostatke njegovih spuštajući.- Oprosti ako možeš.- obraća mi se na izlazu.

*