Ti si moja promena

Nisam kriv / 12

- Kume, hoćemo li ići ili ne?- Ognjen me je pitao nakon nekoliko minuta tišine.

- Moram da pričam sa Vudragom.- rekao sam krenuvši ka kući.

- 'Alo! A šta ću sa Ivanom?- jedva ga je držao.

- Svakako ga takvog ne bismo mogli ostaviti kod kuće.-

Kada smo ušli u kuću, Vudraga i Bore nije bilo u prizemlju. Imao sam loš predosećaj. Ognjen je Ivana ostavio u jednoj od soba na spratu. Zaspao je na krevetu istog trenutka. Obojicu smo prona[li u Borinoj sobi. Rasprava je bila u toku. Bora je pogledao u nas, crvenog lica, stegnute vilice. Bes je od njega stvorio potpuno drugu ličnost. Vudrag je stajao, mirno naslonjen na sto.

- I, šta si mi ono poslednje rekao?- Miloš je pitao nezainteresovano za celu stvar.

- Ne možeš to da radiš!- odjednom je grunuo Borin glas. Oči su mu bile crvene, vene na vratu jasno izražene.- Gde je klinac?-

- Boro, koji ti je? Mali je zaslužio. Ako mu se nešto da...- mirnim tonom mu je odgovorio.

- Baš me briga za tvoje poslove! Ne može!-

- Vrlo dobro znamo da mali nije glavni problem...- Vudrag je izgovorio sa pokvarenim osmehom.

- To dete ima šesnaest godina! Šta će on u svemu ovome?! DETE bre! - nisam ni slutio da Bora, onako miran lik, može ovako da pobesni.- Ko ga je i gde sklonio!?-

- I dalje se ložiš na nju. To je. Zar ne?- Vudrag je ustao i stao mu ispred nosa. Bora je sa neprijatnim osmehom pokušao da skrene sa teme.

- Nikad nećeš shvatiti. Ona ti je ista kao i druge.- nastavio je.

- Ćuti.- Bora ga je prekinuo, cedeći kroz zube.

- Imao sam je. Da joj sad kažem:,, Hoću te ponovo.", misliš da ne bi pristala?-

- Ućuti!- u tom trenutku je podigao ruku na njega. Obojica smo pritrčali.

- Boro, smiri se!- rekao sam, uhvativši ga za ruku. Da sam tada znao šta će sve uslediti, pustio bih ga. Čak šta više, pridružio bih mu se.

- Brata da udariš?-

- Nosi se bre!- Bora je odmahnuo rukom.- Nije ti dosta? Uništavaš im živote svojim jebenim ponašanjem.- besno je zalupio vrata sobe.

- Lepši je kad je smiren, zar ne?-

- Radi šta hoćeš, ali Ivana ne mešaj u svoje poslove.- odgovorio sam i krenuo za Borom.

Kuća je bila potpuno prazna. Toliko prazna i tiha da me je prošla jeza. Bora je sedeo napolju, na stepenicama, otkovčane košulje. Izgledao je kao u transu.

- Boro...- obratio sam mu se, sedajući do njega.

- Nemoj sad, Viktore. Nemoj.- rekao je , pokušavajući da dođe do daha.

- Kaži, biće ti lakše.- dečiji savet.

- Eh, da je to tako lako.- ironično se nasmejao.

- Ne razumem, zašto trpiš sve ovo. Kad uporedim tebe i Vudraga...-

- Zašto ti ćutiš na sve što vidiš?- prekinuo me je pitanjem.

- Zato što sam slabić. Zato što mi je kum u velikim problemima.-

- Laž.- odmahnuo je rukom.- Viktore, nije sramota želeti moć u ovom društvu. Nije to ni teško. Ko isključi savest, moralnost, ljudskost, on lako moćan i postane. Problem u ljudima je što gaze jedni druge do smrti, a onda se zagrle kao braća. Razumeš? - gledao sam zbunjeno. - Naravno da ne razumeš. Lako je da mi kažeš:,, Kaži šta te muči!", veliki je to broj stvari. Jedna svakako prednjači, ali je ona zabranjena. Svakako je zabranjena.-