Ti si moja promena

Opet ti... / 3

Dvoriše njihove kuće bilo je poput botaničke bašte. Živa ograda prostirala se duž cele staze. Osećala sam se kao stranac, potpuni stranac. Ispred kuće stajalo je nekoliko poznatih lica iz naše škole. Gledali su u nas sve vreme i time samo pojačali neprijatnost koju sam osećala. Nisu se trudili ni da pričaju tiho. Svaka rečenica se mogla jasno razumeti. Omalovažavanje, nepristojno dobacivanje, zvižduci... Na vratima se ubrzo pojavio i čuveni Uroš Aleksić, učenik IV godine Vojne gimnazije.

Visok, crn, širokih ramena. Obučen u farmerke, belu majicu i skupocenu kariranu košulju. Janu je pozdravio hladnije nego što smo očekivale. Njen širok osmeh i rumene obraze dočekao je ukočen pogled i mehanički zagrljaj. Ušle smo unutra, u hol. Između I i II sprata kuće bio je međusprat, poput male terase koja je gledala direktno na ulazna vrata. Na niskoj, gvozdenoj ogradi stajale su one koje su u Gimnaziji više nego poznate: Emina Petrov, Zorana Tadić i Iva Tošić.

Emina Petrov je brineta, prepoznatljivog stila oblačenja. Simbol je lepote ove generacije. Još u osnovnoj školi je bila u društvu onih za kojima su ostale samo mogle da trče. Obučena u markiranu odeću, najvećim delom dobijenu preko poklona od imućnih momaka. I takva, držala je do sebe, cenili su je, a ona fino negovala izraz nevinosti.

Na visokim potpeticama, u uskoj crvenoj haljini sa dubokim V izrezom, naglašene figure, našminkana u jarke boje, uz nju je stajala i Iva. Nekada, nama, veoma bliska osoba. Trenirala je dugo sa Klarom atletiku. U srednoj školi je počela da puši, izlazi, pije i priklonila se Emini i Zorani. Ono što njih dve nisu htele da rade, ona je radila. Niska, mršava, duge kose ofarbane u ombre. Povlačila je dim za dimom cigarete i posmatrala nas bez ikakvog izraza lica.

Zorana Tadić, devojka iritantna kao pojava, što zbog svog ponašanja što zbog glasa koji je svuda ječao. Ona je od onih ljudi za koje mislim da ne vole ni sebe same, a kamoli ljude koji ih okružuju.

Njih tri, u tri para salonki, stajale su kao tri sotone i posmatrale nas. Da su mogle pogledom da nas ubiju, verujem da bi to i uradile.

Pod njihovim pogledom, Janina sigurnost se istopila. Spustila je pogled, unezvereno tražeći Uroša u mari. Bojala ih se. Uhvatila sam je za ruku.

- Nema sklanjanja sad. One to i žele.- rekla sam kroz blag osmeh.

- Una je u pravu. Ti si koliko- toliko više u ovom društvu. Uroševa si devojka. Šta ti mogu?- dodala je Klara.

- Ni ne slutiš šta sve mogu... Vidim im iz pogleda, ne podnose me.-

- Ne voliš ni ti njih. - rekla sam, brzo je prekidajući.- Sve je jasno. Ne bavi se njima. Došla si ovde zbog njega, zato idi i nađi ga!- viknula sam ponesena atmosferom.

I zaista, nakon toga Jana nas je obe zagrlila i probila se kroz masu ljudi, kroz nekoliko sekundi nestala je iz našeg vidokruga.

- A šta ćemo mi?- Klara me je ironično pitala.- Došle sa njom, ona ode sad.-

- Ponela me je atmosfera.- rekla sam joj mršteći se.- Nećemo sad za njom ići. Inače me nervira Aleksić.-

- Nisi pila zeleni čaj pre polaska?- pitala me je. ( Imale smo teoriju da zeleni čaj na mene ostavlja neki SIDE efekat, kao da poludim.)

- Nisam.- rekla sam kroz smeh koji se, na sreću, nije čuo od muzike koja je treštala.

- Iskreno si mi sumnjiva, ali neka bude da nisi...- dodala je kroz šalu.

- Pogledaj gde smo mi došle. Maskembal čoveče. - rekla je posmatrajući dve devojke koje su išle u našem pravcu. Od visokih potpetica, nadograđenih noktiju, ispresovanih kosa, preko uskih i kratkih haljina, bile su samo još dve u gomili istih lica.