Ti si moja promena

Kladim se na nas / 21

Raj sa anđelom mog pakla, zamenjen je belim, prostranim hodnicima klinike. Srce mi je još uvek kucalo u ritmu njenog. Pred sobom sam još uvek imao sliku nje. Trčim, gušim se, gadim se svog života. U čekaonici vidim Ognjena sa nekoliko Vudragovih. Njegovo izbezumljeno, bledo lice me vraća u realnost. Viktore, dobrodošao nazad.

- Ognjene!- gledao je u mene nemo.- Ognjene!- protresao sam ga.

- Da ga nisam pronašao...- izgubljeno je buncao. Strahinja, deo Vudragove levice, izvadio je svoj telefon i odaljio se od nas.

- Dođi sebi, bre!- hodnik je odjekivao od mog glasa. Prevukao je ruke preko lica, ispuštajući otežan izdah.- Kako si ga ti našao?- ozbiljno sam pitao videvši da se povratio.

- Nazvao me je. Koga će ako ne brata?- pitao je, ironično završivši.

- Zašto mi nisi odmah rekao? Otišli bismo...-

- Gde?- prekinuo me je. Ostatak Vudragovog čopora je sve posmatrao. - Kod njega bismo otišli?- glas mu je bio grub. Imao je neki ogorčen ton.- Kume, šta ti imaš sa time gde i kako ona igra?!- Medicinska sestra koja je prolazila nas je pogledala ispod oka.

- Da si mi rekao, ja bih...- izgovarao sam, posmatrajući nju kako prolazi kao i momke oko nas.

- Šta bi!? Šta bi ti, kume, uradio!?- besno me je odgurnuo.

- Ognjene, nemaš pravo da tako pričaš sa mnom! Ivan je...-

- Pogledaj nas bre!- očajnički je viknuo.- Pogledaj sebe, Ivana, mene! On se bori za život, dok ti trčkaraš za nekom tamo...-

- Ona nije ,, neka tamo"!- besno sam ga prekinuo.- Jesi li čuo!?-

- Au, čoveče...- nastavio je sa gadljivim izrazom lica.- Ti bi kao krenuo sa mnom da sam ti rekao?- potvrdno sam klimnuo glavom.- Na šta sam ja spao...- za sebe je prokomentarisao.

- Na šta si spao?- pitao sam, dok mi je u glavi kuljalo od besa.

- Uvek to radiš.- zbunjeno sam ga pogledao.- Nema veze. Ivan je sad najvažniji.-

Doktor je izašao iz bolničke sobe. Videvši nas, neprijatno se osmehnuo.- Vi ste drugovi Ivana Nikolića?- pitao je, prilazeći.

- Da.- Ognjen je uspaničeno odgovorio.

- Momci, krenite sa mnom.- glavom je pokazao u kom pravcu. Ušli smo u malu, zamračenu sobu na čijim je vratima pisalo:,, Soba dežurnog lekara." Na ovakvom osvetljenju, videla se svaka bora tog čoveka. Ispijeno lice, sa umornim očima, činila su ga veoma nesrećnim.

- Sedite, sedite.- pokazao nam je rukom na dve fotelje, obilazeći oko stola.- Stanje vašeg druga je sada dobro.- rekao je, namestivši se u kancelarijsku stolicu.- Želudac mu je ispran, stabilan je sada. Spavaće narednih nekoliko sati. Ali...-

- Ali, šta?- pitao sam, uočivši na njegovom licu nelagodu.

- Slušajte, momci. Znam, mladost- ludost. Te supstance koje vi koristite...-

- Ne, ne.- prekinuo sam ga.- Mi ne...-

- Molim vas, dopustite mi da završim.- smirenim tonom me je prekinuo.- Ovo je slučaj za policiju. I sami to znate.-

- Gospodine...- Ognjen mu se obratio, izbečivši se u pravcu njegove kartice.- Matiću. Naš drug već duže vreme ima ovih problema.- za trenutak me je neprijatno pogledao.- Ako ga prijavite, neće se izvući. Molim Vas! Čovek ste, verovatno i otac.-

- Ognjene...- način na koji je pričao je bio toliko licemeran, pokvaren.

- Viktore, pusti me da kažem.- rekao je, ni ne pogledavši me.- Njegovi roditelji nisu živi. Sam je, napušten. Molim Vas.- čovek sa druge strane stola je umorno uzdahnuo.- Ići će na lečenje. Biće Vam zahvalan do kraja života! Ali ako ga prijavite, sa policijom se neće izboriti...-