Ti si moja promena

Mali čupavi devojčurak / 1

- Oh, oprostite! Nisam Vas primetila- rekla sam, zbunjeno posmatrajući gospođu za čije sam rame zakačila. Osmehom mi odgovarajući, starija žena je samo prošla i za divno čudo nije mi odbrusila ništa. Donekle mi je bilo i jasno zbog čega. Iz stana sam izletela polu-spremna kako bih stigla na autobus. Trčala sam sve do stanice pokušavajući da u trku zavežem svoju kosu, kako bilo. Da bi se, kao u najvećoj ironiji, autobus Savski Venac- Zemun, pokvario. Punđa zavezana u jurnjavi se uveliko raspala. Zvanično nisam ličila na ljudsko biće, a kiša nije prestajala da pada. Naravno, nisam ponela kišobran.

- Danas su javili sunčano vreme...- besno sam ponavljala sebi u bradu. Odeća potpuno slepljena uz telo. Telo hronično umorno. Usporila sam hod. Tata je već uveliko otišao na posao, tako da ću ga do večeras svakako čekati. Sama pomisao da ću biti sama sa Sofijom, očevom drugom ženom, stvarala je osećaj nelagode u stomaku.

Jak miris dima u vazduhu je ukazivao na blizinu odrednice. U delu Zemuna u kojem živi moj otac nalazi se i manja toplana. U vazduhu se, u toku jeseni i zime, smenjuju mirisi dima i smoga. Visoki kompleksi zgrada, stare fasade i velika travnata površina sa dečijim igralištem svakako odvajaju ovaj deo Zemuna od ostatka naselja. Prijatna, porodična atmosfera stvara neku drugu stvarnost. Leti je igralište prepuno male dece za kojima užurbano idu njihovi roditelji. Predveče se skoro svi stanari okupe napolju. Starije gospođe zajedno izvode svoje pse u šetnju. Oslovljavaju ih kao svoju decu, oblače i brinu o njima sa neopisivom ljubavlju. Prosto je nemoguće da ne upamtiš većinu njihovih imena i koje su rase pasa u pitanju. U to vreme, proći ovuda biciklom u brzini je nemoguće.

Nebo je izboldirano modroplavom bojom i tek negde se nazire trag sunčeve svetlosti. Blag, hladan povetarac poče prolaziti između mokre kože i slepljene odeće, izazvajući osećaj jeze i drhtavice. Kao da je vreme stalo. Pogled se zadrža na dečijem igralištu sa starim toboganima, ljuljaškama i klackalicama. Ne prođe ni dan da ne razmišljam o tome kako sam bezbrižno detinjstvo imala dok sam živela kod babe i dede. Majka je u to vreme bila učiteljica u školi u susednom selu, a baba u školi opštine u kojoj smo živeli. Klara je tada bila veoma mala. Deda i ja smo imali celo prepodne samo za nas. Uveče bih odlazila u školsko dvorište, koje je svega sto-dvesta metara udaljeno od naše kuće. Tokom leta, dolazila su deca sa strane, iz velikih gradova. Nikada nije postojala podela među nama. Svi smo bili zajedno, svi smo igrali istu igru.

Da je tada, mali, čupavi devojčurak znao koliko će sve postati izopačeno i šta će ljudi biti u stanju da urade... Jače bi vrištao, još više trčao, glasnije se smejao. Nažalost, nisam.

U trenutku me je presekao zvuk psećeg laveža. Idiličnu sliku detinjstva, zamenio je veliki, crni pas. Stajao je pored mene, povlačeći zubima nogavicu mokrih pantalona. Zadobivši moju pažnju, počeo je skakati oko mene. Izgleda da sam se nekome ipak svidela. Nasmejala sam se sama sebi usled takvog razmišljanja. Zemun je svakako poznat po opasnim tipovima sa zlatnim kajlama, ćelavim glavama i velikim, agresivnim psima...

- Kako si samo lep! Lepoto jedna. Aaa? Pa šta je bilo? Otkud ti ovde? Moram ti priznati da si me prvo uplašio. Khmm, hoćeš da se igraš? Potpuno si suv, što znači da si tek izašao napolje. Za razliku od mene... Pa ti si jedna velika maza. Jesii. Jesii. - neumorno sam mu ponavljala, kleknuvši na kolena.

- Asafa, mesto!- i nepoznati dečko zakači lanac za ogrlicu koju je pas nosio. Blago ga udari po glavi, na šta pas nervozno ustade sa zemlje.

Ispred mene je stajala silueta muškarca. Skroz obrijana glava odavala je utisak ,, opasnog momka iz kraja". Grube crte lica činile su da deluje ozbiljnije. Na sebi je imao crnu, šuškavac trenerku koja se savršeno uklapala uz crne farmerke. Činilo mi se da smo vršnjaci, ali sam ga ,tada, prvi put videla. Užurbano sam ustala sa zemlje, čisteći isprljana kolena.