Ti si moja promena

Terazije / 55

Sedi pored mene, u mrklom mraku. Po disanju ga prepoznajem. Nežno prelazi rukom po mom licu, sa usana jedva izustivši - Oprosti mi.- Plačem, ne trudim se ni da prigušim jecaje. Nervozno ustaje, povlačeći se u ugao. Od svetla jedino mesečina. Probija se kroz polu-spuštene venecijanere. Udara rukom u zid.

- Nemoj.- mucam.

- Crn sam, Uno.- govori, udarce usmerivši sebi u lice. Jedan, drugi, treći...

- Miloše!- ustajući iz kreveta.

- Ne prilazi mi. I tebe ću zaraziti.-

- Čime?-

- Bolom. Svuda je. Ne mogu da ga sakrijem više.-

- Izlečiću te.-

- Nećeš. Bojiš me se, kao i ostali.-

- Bojim se za tvoj život.-

- I onoga što sam u stanju da uradim.- samo ćutim.- Volim te.- tišina.- Ne umem, ali zaista te volim.- otvara vrata.

- Kuda ćeš?-

- Daleko dovoljno da me ne pronađeš. Blizu taman da uživam dok te posmatram.-

- Ostavljaš me?-

- Ako ne odem ja, ti ćeš. Trčeći. A bojim se da bi me to, zaista, ubilo.- 

Polako otvaram kapke, natečene, bolne i teške. Opipavam krevet, konfuzno posmatram sobu. Borini i Ivanini glasovi me orijentišu. Košmar je sve ono van snova. 

- Kako misliš da si znao!?-

- Ivo, tiše. Probudićeš je.-

- Jebote, Borivoje!- 

- Smiri se. Dobićeš napad ponovo.-

- Epilepsija je mala maca za ovo.-

- Svejedno, sedi i smiri se.-

- Nisi mu rekao?-

- Nisam. Eno ga demolira kuću.-

Polako ustajem iz kreveta. Ne znam kada će se ova očajnička buđenja okončati. Možda je zaista vreme za psihologa. Moji su ipak u pravu. Već sam bolesna, mnogo. Oboje me samo posmatraju. Ivana ustaje, donoseći mi poslužavnik sa tri vrste jela. Gadljivo ga odmičem od sebe. Pola jedan je.

- Moji?-

- Poslala sam im poruku sa tvog telefona da si kod mene prenoćila. Kad su zvali, rekla sam da si otišla da kupiš potrebštine umesto mene, jer se ne osećam dobro.-

- Hvala ti puno. Nazvaću iz odmah.-

- Prvo dođi sebi. Po glasu tvoje majke, sve je u redu. Nisu shvatili ništa.-

- Svejedno. Javiću im se.-

Razgovor je prošao neverovatno glatko. Za mnogo manje propuste su me više kinjili. Sada kada mi najzad veruju, trebalo bi da sumnjaju najviše. Ironija.

- Uno...-

- Ne krivim te.- prekidam ga.- Samo...-

- Treba da pričate.-

- Ne mogu.-

- Ko te je uopšte doveo?-

- Ninković.-

- Kučkin sin.- besno ustajući. Iva ga, kao i uvek, nežno hvata za ruku. Crvenilo lica se smanjuje, žile povlače, bes utišava...- Miloš više ne zna ni ko je na njegovoj strani ko nije.-

- Vi mi nikad ne biste ni rekli.-

- Znaš Miloša.-

- Ne znam.-