Ti si moja promena

Voštane figure / 53

- Kakva je ovo zajebancija!?- vičem, samo li su otvorili vrata Grubićeve kancelarije. On, naravno, sedi miran u svojoj naslonjači.- Šta je ovo!?- pokazujući mu na ruke.
- Lisice.-
- Jedite govna.- pljujući u pravcu njegovog stola.
- Još jednan takav ispad i zadržaću te u pritvoru.-
- Još jednom li me ovako vežete kao kera ispred nje, srušiću vam ovu pandursku jazbinu za tren.-
- Gađaš se krupnim rečima.-
- Igraš se sa mnom.- zgađeno, unoseći mu se u facu preko stola.- Možda smo u ovome zajedno, ali to ti ne daje za pravo da me vucaraš kako ti se prohte.-
- Zahvalićeš mi se posle.- zadovoljno, začuvši buku na hodniku.
- Gde je!?- Milov glas. Osećam Grubićevu sigurnost, i znam da mi je ovim učinio medveđu uslugu.- Miloše?- upadajući u kancelariju.
- Striče.- smoreno, dok gledam kako mu se boja lica menja na moje vezane ruke .
- Šta je ovo!?- dere se.
- Vi ste porodično neandertalci.- Grubić, uvredljivo smireno. Igra se sa živcima, svestan da drži konce igre.
- Vi ste profesionalno podguzne muve.-
- Striče...-
- Skinite mu ovo sa ruku pa da idemo.- odmahujući rukom.
- Lisice.-
- Molim?-
- Kažem da su to lisice.-
- Istima ću te...-
- Šta?-
- Striče, smiri se.- donekle mi ga je žao. Pokazuje da je jasno ranjiv na mene.
- Vi mislite to tako ide?- naravno, inspektor nastavlja.- Pobijete pola Beograda, ranjavate i prebijate kako želite, pljačkate i kradete, a kod nas samo na kafu da dođete?-
- Grubiću, ovo će biti bolno za tebe...- Milo menja ton.- Nažalost, nisi u akcionom filmu koji gledaš na televiziji svaki dan posle posla. Pogrešne ljude ganjaš za tvoje scenarije u glavi.-
- U glavi...- kroz smeh ponavlja.- Ako Milo Vudragović to kaže, mora da je tako.-
- Hoćete li vi meni skinuti ovo sranje ili šta?-
- Dražene!- i pandur koji mi ih je stavio, ulazi u kanc.
- Ponesi ih svojoj ženi.- mumlam, okrećući polako nažuljane zglobove.
- Hajde, idemo.-
- Milo.- obojica se okrećemo na vratima.- Sledeći put kad mi tvoj bratić upadne u stanicu sa vašim kerovima, nećeš ga videti dugo.-
- Ako Bog dragi da, da tebe uskoro više ne vidimo.-
- Tvoje molitve će sigurno uslišiti.-

*

- Porušiću im ovu pandursku jazbinu.- mumla, nervozno okrećući crnu brojanicu na putu ka Zemunu. Ozren nas mirno vozi kroz Beograd, prateći na retrovizoru nas pozadi.
- Ozrene, gde su moja kola?-
- Odvezli smo ih...-
- Kuda ti to planiraš?- Milo ga prekida.
- Do Une. Pitaš me, a znaš.-
- Hoću da mi kažeš.-
- Eto, čuješ.- neljubazno.
- Ljubav je najpogubnija po nas, to znaš.-
- A kakvi smo to mi?-
- Realni.- kroz blag osmeh, gledajući kroz prozor.
- Jest... baš.-
- Osećanja su iluzija, a žena lik satkan od zablude.-
- Ozrene, zapisuješ li ti ovo?- ironično.
- Zna on to. Ti ne želiš da znaš.-
- Ne želim.-
- Miloše...-
- Nikad je nećeš prihvatiti. Rugaš se svojim ljubaznim tonom i usiljenim kezom, dok je nazivaš bankarevom ćerkom.-
- Trudio sam se za doručkom...-
- Šta? Da shvati da se i bez ružne reči štošta ružnog može poručiti?-
- Napadaš?-
- Istinu govorim.-
- Bolje mi reci, junače, kakva ti to sranja praviš, a da ja ne znam?-
- Ne razumem.-
- Od Borivoja moram da čujem.-
- Šta bre?- definitivno ludim.
- Ovo pseto te je privelo jer ste mu provalili u kancelariju. Ivan je samo paravan...-
- Ja...- nismo provalili nigde. U glavi mi je pukla atomska bomba.
- Ti ćeš od sad biti stalno uz mene.- izgovara, dok duž kičme osećam strašan pritisak. Parališe disanje, oduzima glas.- Sve bih pomislio, ali da ćeš to uraditi...-
- Popizdeo sam kad...-
- Ne smeš.- na sreću me prekida.- Pogledaj me.- Ozren zaustavlja kola.- Najsitniji propust ili slabost nas košta svega. Razumeš? Ići ćeš sa mnom u korak i upijati. Nećeš pitati ništa. Bićeš moja senka.-
- Senka?- ego radi svoje.- Pa neću...-
- Hoćeš, još kako. Da bi sutra stajao na čelu, hoćeš.-
- Ako me metak...-
- Izlazi.-
- Molim?-
- Izlazi iz auta.- govori, otvarajući nervozno vrata. Izlazim, već pregoreo od promena ljudskih raspoloženja.- Idi gde hoćeš i kod koga hoćeš. Nacrtaj se u sedam u vili.-
- Razlog?-
- Jer ja tako kažem.- odgovara  zatvarajući vrata. Odlaze, ostavljajući me na sred puta. Na sreću, nedaleko od Novog naselja u Zemunu. Napolju je plus četrdeset. Neophodna mi je. Željan sam je.
Okrećem Borivoja.
- U šta se ti petljaš?!-
- Ne deri se.-
- Kako da se ne derem?! Kakvo provaljivanje u kancelariju bre?!-
- Grubić me je nazvao. Nisam imao izbora.-
- Ako neko ima izbora, ti si.-
- Želeo sam da pomognem.- hladno.
- Kloni se ove priče, Boro.- i spuštam slušalicu. Nedaleko od Stambenog naselja stopala počne da bride. Korak se nesvesno ubrzava. Noge same znaju put do solitera. Zvonim na interfon.
- Da?- ženski glas.
- Unu tražim.- i otvara mi ulazna vrata. Moje čupavo me dočekuje na hodniku.- Hej.- dotrčava mi u zagrljaj.
- Dobro si?-
- Sad jesam.- kroz uzdah, privlačeći je skroz uz sebe.
- Kakvo ranjavanje pominju? Ivan...-
- Sine.- vidim njenog oca na vratima. Lice joj dobija bledu nijansu. Čuo nas je.- Nemojte na hodniku stajati. Uđite.-
- Ne bih da...-
- Ne smetaš.- prekida me.- Molim te.- pokazujući rukom. Una mi samo sleže ramenima i kreće. Nemam kud, ulazim.
Sofija, Unina maćeha, nas dočekuje umazana vodenim temperama. Dnevna soba je preplavljena njenim autorskim slikama.
- Dobar dan.- što ljubaznije moguće.
- Zdravo!- veselo.- Ne zameri, ne mogu ti pružiti ruku...-
- Naravno. Razumem.-
- U subotu je Sofijina velika izložba.-
- Nije samo moja...-
- Dobro, tvog ateljea.- ispravlja se.
- Ali zna se čije su slike najbolje.- Una.
Sedamo svo četvoro u dnevnu sobu. Nikada nisam bio u njihovom domu. Danas, svakako, nisam planirao to da uradim.
- Čuli smo šta se desilo.- Dejan započinje.
- Želiš li čaj, kafu, đus?- Sofija ga prekida, ljubazno mi se osmehujući. Ljudi sa ovih slika vide koliko mi je neprijatno, a kamoli živi u ovoj prostoriji.
- Čašu vode, najradije.-
- Naravno.- ustaje i odlazi u kuhinju.
- Ne znam tačno šta ste čuli.- odgovaram mu, delimično hladno.
- Misliš, ima mnogo stvari?- kroz bolan osmeh.
- Tata...-
- Pa ima.- nastavljam.
- Sinoćna pucnjava ispred splava... Una nam je ispričala jutros.- na moj pogled, ona svoj spušta.- Nema tajni između nas.- dodaje, uočivši to.
- Naravno. I ne treba da ima.- mumlam, nemajući šta ispravno da kažem.
- Izvoli.- Sofija mi ljubazno pruža času vode. Odmah povlačim par gutljaja, ne bih li smanjio nabujali pritisak.
- Jesi li dobro?- Una mi šapuće, ruku stavljajući preko moje.
- Da, da.- nastupa neprijatna tišina.- Ja znam da se ja Vama ne sviđam.- samo se zgledaju.- I da me ne želite pored svoje ćerke.-
- To nema nikakve veze sa tobom kao čovekom.- odgovara mi, blagog izraza lica.- Već sa tvojim životom.-
- Nisam ga birao.-
- Znam.-
- Tata, molim te...-
- Nemoj.- prekidam je.- Slušam Vas.-
- Svaki put kad čujem crnu hroniku na televiziji, disanje se prekine na pomisao da će moje dete...-
- Neće.- nervozno ustajem.- Uni se ništa neće desiti.-
- Ne možeš to da garantuješ. Svestan si i sam.-
- Jedino što mogu je da stanem ispred nje. Uvek.-
- Imate po devetnaest godina. Još ste deca.-
- Nisam ja nikad bio dete, gospodine.- izgovaram, krećući ka vratima.- Hvala na gostoprimstvu.-
- Miloše, čekaj.- Una, naravno, kreće za mnom.- Idem sa tobom.-
- Tvojima se to neće svideti.-
- Moji znaju šta osećam prema tebi.-
- Idite.- Sofija nam se obraća, prilazeći.- Ne zameri nam...-
- Ne, nikako.- prekidam je.- Vi nemojte meni.-
- Kada ti nosiš slike?-
- Moram prvo da se dogovorim za prevoz...-
- Mogu Vam ih ja prevesti.- izgovaram, već imajući u glavi crni, blindirani pikap.
- Hvala puno, ali ne želim da te opterećujem. Imaš svojih obaveza.-
- To je sitnica. Samo kažite kad i gde.-
Una i ona su se samo pogledale.
- U redu onda.- sa osmehom.- Dogovoreno.- rukujemo se.
- Možemo i sad deo slika da odvezemo.- obraća joj se.- Možemo?- okrećući se ka meni. Potvrdno klimam glavom.
- Ajde onda. Sad ću vam dati adresu.-