Ti si moja promena

Ćelija broj 12 / 49

VIKTOR

Došavši u zatvor, počeo sam da živim mrtav. Izgubio sam pojam u nekom lepom sutra. Izgubio identitet. Osećao kao da su sve obojene slike prošlosti deo nekog prošlog života. Ovo gde sam sada, to sam. Viktor Stojoski, ćelija 12, optužen za dve otmice i trgovinu narkoticima. Što je najgore od svega, za sve sam kriv. Prvim me terete Vudragovići, drugim Fuštar. Čim mi je advokat rekao da su pretresli stan, znao sam da su to uradili zbog nečije dojave. Postojao je atom nade da to nije bio Ivan. Dane sam provodio čekajući ga. Znam da će doći u posetu. Međutim, pre njega, došle su preteće poruke.

,, Dok ćutiš, ona će biti obučena."

,, Majka ti radi svaki treću smenu."

,, Izložba ili borba pasa? Gde bi Asafa bio bolji?"

,, Drug ti ima devojku izgleda."

U dvorištu vladaju najgori. Ne postoji nezavisna osoba. Odnosno, ne postoji čovek- samo grupa. U njoj imate glavnog i njegove piune. Naravno, što su veće zatvorske kazne, bolje se kotirate. Pojedinac ne opstaje. Najveću grupu čine Fuštarevi i Travarevi. Okupljeni su oko Furlana. Video sam ga par puta na splavovima i tokom transporta robe. Ovde je da ,,  zavede red", kako kažu. U prevodu- Da onima koji zategne one koji su preuzeli tuđu krivicu, a one koji će uskoro izaći uputi u dalje poslove. Zatvor mu dođe kao odmor. 

Malu grupu čine Vudragovi. Izdvajaju se po blagim licima i dečačkim pričama. Nekad dođe to tuče ili svađe, ali su uglavnom tihi. Svi ti momci su bez porodica ili unutar onih raspalih, odrasli na ulici, hranili se pričama o kriminalu i lakoj zaradi i obavezali se na bratstvo jer samo to i imaju. Jedan za drugog, po svaku cenu. 

Na klupicama su lakši prekršaji poput krađa, utaje poreza, provaljivanja... Sa njima obično sedim. Ne pričam mnogo. Nekad se priključim u pokeru, na poziv svog cimera. I tako, opstajem nekako. 

- Hej.- čujem glas iza sebe. Poker se prekida, svi nemo gledaju u mene. Okrećem se i vidim Strahinju. Jednog od najboljih Vudragovih ortaka.

- Hej.-

- Da li si dobro? Ono juče...-

- A, to...-

Retrospektiva

Sedim u kantini, odsutan i neispavan. Celu noć je neko udarao lopticom o zid. Stražari su pili, praveći dodatnu buku. Kad spavam- košmar, kad sam budan- košmar. Vidim kako ponovo prilazi mom stolu. Isušen od narkotika, u dronjcima od odeće, zalizane kose, sa srebrnom kajlom oko vrata. Fuštarevi ga svaki dan šalju za vreme ručka.

- Ovo je moje.- govori, uzimajući moj poslužavnik sa hranom. Pobednički se osmehuje dok odlazi. 

- Sad ću ga ubiti.- mumlam, ustajući po prvi put.

- Viktore...- cimer me hvata za ruku.- To i čekaju.-

- Samo njega da nalupam.- odgovaram.- Hej! Stani!- okreće se ka meni. Uočavam kako par Fuštarevih ustaje. Imam par minuta. Mirno prilazim, gledajući u hladne, krvave oči tog momka.

- Kaži.- 

- Ne razumeš ti reči.- odgovaram, potežući tanjir na njega. Ispušta poslužavnik, zatečen. Udaram svaki put sve jače, svestan da ću kroz par sekundi primiti tri puta više udaraca. Ne prestajem.- Evo, pojedi!- derem se, mažući mu po licu bljutavu smesu koju nam daju za jelo. 

Dvojica me hvataju, odvlačeći me u stranu. Treći odmah udara u stomak. Ispuštam krik, srećan što sam ovog nalupao. 

- Smešno, a?- jedan me pita, udarajući me pesnicom u lice.

- Jako.- odgovaram, osećajući krv u ustima.- Pu!-

- K*čkin sine.- mumla i nastavlja. Stražari se uključuju par trenutaka kasnije. Uveliko ležim na podu, rastavljen od života. Podižu me i vode u ambulantu. Naredna lokacija je samica. Par sati u hladnom, mračnom kvadratu, sa svojim demonima.