Ti si moja promena

Izgubila sam / 29

Na prstima, skoro nečujno, izašla sam u hodnik i kroz koji sekund, sa jaknom u ruci, izašla iz stana. Hodnik solitera je bio hladan, tih. Između golih zidova, iz jednog od stanova, tupo je odzvanjao pseći lavež. Potpuni mir.

Videvši me na uglu parkinga, izašao je iz auta, krećući ka meni. Zaustavila sam se.

- Bojiš me se?- ironično je pitao, videvši moju reakciju.

- Posle svega, ne mogu ti iskreno odgovoriti.-

- Nedostaješ mi.- prošaputao je, dok mu je pogled nosio staru, letnju toplinu.

- Ne možemo ovako.- neprijatno sam se osmehnula, našavši se na potpuno nepoznatom terenu.

Na sred sam bojnog polja. Oko mene, kiša metaka besa i prezira, nemam kuda. Telo je nepomično, oči ne veruju realnosti, očajnički traže zabludu. Kiša prestaje, noge su u okovima. Talac I zločinac, oči u oči stoje jedno naspram drugog. U njenim očima bes, tuga, bol. U njegovim neopisivo- zavodljivaljubav, požuda I spremnost na nove bitke. Pravila se gube, sredstva ne biraju, uloge se menjaju, rat tek počinje.

- Šta ti želiš?- nastavio je tihim tonom.

- Viktore, zašto si došao?-

- Bila si danas sa njim.- odgovor na koji sam se ironično nasmejala.

- Pa si pomislio šta?- pitala sam, očekujući histeričan odgovor.

- Da se izlažeš opasnosti.- smireno je dočekao.

- Malo pre si me naterao da siđem. Pretio si mi! U glavi mi je čak policija bila.- šta god mu rekla, teret nije spadao. Koliko god dana razmišljala o svemu lošem, u glavi mi je bila samo ispunjenost koju sam osećala pored njega. Zatvorivši mu vrata, unutrašnjost je ostala prazna. Potpuno prazna.

- Morao sam da te vidim.- smirenost na njegovom licu me je vređala.- Žao mi je ako si se uplašila.- Nije bilo znakova izdaje, laži. Pogled, ton, mimika lica i tela, sve je bilo u savršenom, stranom skladu mira.

Kako je vreme prolazilo, vetar je najavljivao zoru. Nebo je dobijalo modrocrvenu, strastvenu boju. Drhtavica se polako penjala uz telo, otkrivajući moju slabost.

- Hladno ti je?- zabrinuto je pitao, krećući rukom ka jakni koju je nosio.

- Šta tačno želiš?- ozbiljno sam pitala, odmaknuvši se korak.- Bio si juče sa Marčelom kod tog Gileta. Odakle sad on?-

- Ne razumem.- slegnuo je ramenima.

- Ove igre manipulacije mi nisu zanimljive.- iznervirano sam dočekala.

- O čemu ti pričaš?- u trenutku se nasmejao.- Stojim iza svake svoje reči.-

- Ti?- usputno sam se nasmejala.- Ti stojiš iza svake reči?- Opušteno je potvrdio pokretom glave.- Koliko si me puta slagao samo.- Neprijatno je skrenuo pogled.- Znaš šta je najgore? Sve sam ti verovala. Svaka prokleta laž sa tvojih usana za mene je bila zapečaćena istina. Ti si doveo Ninkovića u ono stanje!- sa gađenjem sam dodala.- Zar je Sandra svako veče sedela pored tebe u klubovima?- samo je ćutao.- Vanja, Marče, Ognjen, Ivan, svi su ti braća. To je Una morala da prihvati, da razume. Sad ti je i taj Gile brat?-

- Uno...-

- Sa kim ti zapravo ratuješ?- prekinula sam ga.- Čiju bitku vodiš!?-

- Ja...-

- Ivan želi da se uništi! Umro bi za Miloša, umro! Samim tim sve izgovorene gluposti o osveti i izbavljanju Ivana, nemaju težinu.-

- Otkad je on Miloš?-