Ti si moja promena

Kocka je bačena / 7

Nov dan, pravi septembarski. I dok drugi gunđaju nezadovoljni usled kiše koja na ulicama stvara prave bujice, u mojoj glavi je potpuni mir. Nađa je uveliko bila spremna. Majka je još uvek spavala kada smo izlazile iz stana.

- Nađa, nisi mogla da mi dozvoliš bar još pola sata da odspavam?- pitala sam dok smo se autobusom vozile ka Zemunu.

- Spavaj kod tate. Šta kukaš sad? Klara me je podržala da te probudim.- rekla je otresito.

- Saučesnik u zločinu! Gde će vam duša? Tek je deset sati. Pogledaj!- besno sam pokazala na sat.

- Uno, oladi!- besno je rekla stavivši slušalice u uši.

Dok smo ušle u očev stan, bile smo skroz mokre. Tata je bio mnogo srećan što smo došle. Nađa i on imaju prisniji odnos nego on i ja. Što je, meni, potpuno logično. Koliko god se trudili da živimo u sadašnjosti, prošlost je uvek sa nama. Mama je nazvala jednom da vidi da li smo stigle. Celo popodne smo gledali filmove. Sofija je i kokice spremila. Toliko sam uživala da sam skoro i zaboravila da za nekoliko sati počinje Teodorino veliko veče. Klara i ja ćemo biti uz nju, u nepoznatom svojstvu.

*

Šest sati posle podne. Pripreme su mogle da počnu. Ni jedna od nas nije ponela svoju garderobu. Teodora je insistirala da uzmemo nešto njeno. Kada je otvorila vrata svog plakara, bilo mi je jasno i zašto. Isprobale smo po nekoliko kombinacija. Čim sam uzela tu haljinu, znala sam da ću je obući.

Crna, kratka haljina sa neobičnim zlatnim detaljima u vidu velikih cvetova. Bila je od onih stvari koje stoje na lutkama u najskupljem izlogu. Kosu sam zavezala u punđu. Želela sam da barem moj zaštitni znak ostane isti to veče.

- To je to! Stoji ti božanstveno!- Teodora je prokomentarisala kada sam se obukla. Osećala sam se neprijatno.- Nikad nisam ni probala tu haljinu. Mislim da mi je majka kupila u Italiji ovog leta.-

- Divna je. Zaista.- rekla sam u neverici rukama prelazeći preko nje. Ježila sam se od svog lika u ogledalu.

Jana je izabrala kratku, crnu haljinu sa V izrezom, sečenu u struku. Kada se pojavila u njoj, ispred nas je stajala devojka Uroša Aleksića. Nasmejana, puštene kose i uspravnog držanja delovala je nikad sigurnija u sebe.

Kratka, teget haljina bez leđa je bila Klarin izbor. Preko teget osnove nalazila se heklana postava. Od struka su padala tri karnera dok je ustručen deo haljine bio bez osnove. Uvek je nosila stvari u kojima se njena figura jasno isticala. U tome je ležala njena sigurnost. Nižeg rasta, mišićave konstitucije, sa velikim osmehom, stajala je sva ustreptala pred ogledalom. Smeđa, duga kosa joj je bila zavezana u rep.

I za kraj, Teodora Aleksić. Obukla je haljinu koju se ne bi svaka devojka usudila da nosi. Zračila je skupocenošću. Odelo ne čini čoveka, ali mu daje lični pečat. To se potvrdilo i u ovom slučaju. Od skupocenog pamuka, sa strane jednobojnog, neobične bež boje. Spreda, od vrata na dole, detalji u vidu paprati. Na haljini su se prelivale bež i bela boja kao i boje breskve i kajsije.

- Spremne smo!- Klara je rekla kroz smeh. Ovoliko nismo bile sređene ni za svoja punoletstva. Šta više, i moje i Klarino punoletstvo smo provele u farmerkama i najobičnijim majicama. Kod kuće, sa najbližim članovima porodice.

- Evo i adrese na koju idemo.- Teodora je rekla uzimajući papir sa stola.

- Ti ne znaš gde on pravi žurku?- pitala sam mršteći se. Nikad nisam išla zatvorenih očiju u nepoznato. Večeras sam imala neki čudan osećaj u stomaku. Strah koji sam osećala postajao je sve veći.

Ne znam šta Klara i ja radimo u epi centru sveta od kojeg smo se sklanjale sve ove godine.

- Borina nova rezidencija. Svideće vam se. - Teodora mi je samouvereno odgovorila.