Ti si moja promena

Misaona imenica/ 37

Ne volim noć. Otvara beskonačno veliki portal crnim mislima. Gradaciono se ređaju, jedna po jedna, iza njih čete drugih. Zaspiš pod strašnim teretom. Agonija se u snovima samo nastavlja. Sve prekida jutarnji alarm. Ustaješ, izmučena od svog uma, fizički iscrpljena od višesatnog učenja i potpuno krhka na ljude oko sebe. Ne znaš da li si istrošenija ti, od strahova i ograničenja ili oni od licemerja i poroka.

Ljubav je bila misaona imenica. Oblikovala sam je na papiru, u moru sastava koji su delovi moje duše, osećala je od strane porodice i gajila u pesmama u kojima bih pronalazila nešto svoje. One bi mi bile uteha. I kada bi postojalo oduševljenje nečijom pojavom, pristupom ili duhom, ono bi se gušilo unapred izmišljenim, ružnim scenarijima u glavi. I pre nego što se da šansa da počne, prekine se. Nema zablude i maštarija, nema ni patnje. Nema ničega.

Viktor je bila prva, bliska iluzija te misaone imenice. Potisnula sam sve strahove. On je stvorio nove. One koji pre nisu postojali. Uvukao me je sa sobom u vir. Milje koje sam prelazila godinama, bežeći, uništene su prvim poljupcem. Vir nas guta, iako je ono što smo imali gotovo. Davimo se.

- Da li si dobro?- pita me, okrećući se sa mesta vozača. Sedim zabačene glave pozadi. Borim se da dođem do daha. Osećam bolove u predelu rebara, tragove tuđih cipela po sebi. Lice mi pulsira, place mi se, ali ne mogu.- Uno...-

- Ne...- jedva izgovaram- vraćaj me tamo.-

- Neću.- slika mi se sve više zamagljuje.- Ostani budna, uskoro stižemo.- daje gas. Osećam kako mi stomak pulsira na svako naglo kočenje. Mrak.

Ne znam kako je ušao u onaj beskonačno crn portal misli. Niti zašto sam ga pustila da ostane tu. Mislima ne mogu ništa, previše ih je. On je jedan. Preko kože izborane od ožiljaka nosi crno odelo. Ispred povređenog i nesrećnog deteta gura napast i nečoveka. Poništava svako toplo osećanje, hraneći gnev i prezir. U vreme kada ja ležem i krećem u još jednu bitku sa noći, on kroz istu divlja po ulicama, vlada njom. Predvodi čopor besnih pasa i ujeda sve. Za njega su svi krivi.

Takav, u mojoj glavi.

Dan glavu stišava. Obaveze zaokupljuju pažnju. Porodica pruža utočište. Ambicija potkrepljuje maštu, a ona šara li šara beskrajne dnevne snove o budućnosti. Jedino što iz portala dospe na zrak je on. Očevidac mojih misli i krivac za zbunjenost i onaj čudan osećaj ustreptalosti u stomaku kada ga ugledam. Kao da me vidi celu. Sve moje skrivene kute. Vređa me sigurnost sa kojom nastupa, privlači ton i način na koji mu se zenice šire kada sam u njima. Čini se da što me više odbija, kvadrat više me vezuje za sebe tišinom i nepoznatim između nas.

Spasi me ovog ludila. Neka prestane.

*

- Sine.- mrak je, ali čujem joj glas. Moj anđeo i večno utočište. Moja majka.- Čuješ li me?- crna silueta se nadvija nadamnom. Pomeram kažiprst na gore, osećajući kako se moja pluća šire i skupljaju od kiseonika koji ulazi kroz masku.- Doktore! Sestro! Budi se!- vrišti i istrčava iz sobe.

Ne mogu da se pomerim.

Kroz sat vremena sam došla sebi dovoljno da čujem svoje stanje od lekara. U bolnici sam, satima bez svesti, dovedena juče. Lice sa podlivima, stomak ugruvan, rebra bez preloma, dehidridana.

Isti dan su došli tata i Sofija. Bilo je suza, nežnih monologa, zabrinutih pogleda i onih bolnih i teških, naravno, prećutanih reči. One su u glavi bile najglasnije. Znala sam tačno kakva nas budućnost čeka i bio me je strah od iste. Bili su to scenariji, ali oni realni, nezaobilazni.