Ti si moja promena

Mislim da sam srećan/ 34

- Zdravo.- neprijatno se osmehnula, gledajući me ispitivački.

Od trenutka kada sam je ugledao iz misli nije izlazila. Koju god odeću da je nosila, ostajala je svoja. Njen smeh je odzvanjao u mojoj glavi, noseći sa sobom dečiju radost . Prkosna i nežna, naivna i prevejana... sveden zbir svega na jednom mestu.

- Da li si dobro?-

- Sad jesam.- uzdahnuo sam.- Otkud ti?-

- U Stambenom naselju smo...- nasmejala se.

- Tvoj otac...- i zaista, na to nisam pomislio sve do sada.

- Ti?-

- Hoćeš li da sedneš ili ćeš nastaviti tako sa visine, gospođice?-

- Zar sa tobom može sa visine da se priča?- pitala je kroz smeh, sedajući odmah do mene.- Kaži. Miloše...- pogledala me je.- Znam taj pogled.-

- Pomislio sam da i ako sedneš, to će biti strogi kraj klupe.- naravno, prevrnula je očima.

- Tebi baš ništa ne odgovara?-

- Baš naprotiv. U vezi tebe, sve mi odgovara.-

- Ei da je tako.- osmehnula se, skrenuvši pogled.- Nisi mi odgovorio. Otkud ti ovde?-

- Šetao sam...-

- Ovuda?-

- Svuda.-  Neću je uvući u ovo ludilo. 

- Lažeš.- nasmejao sam se.- Nije smešno.-

- Smešno je.-

- Nije.-

- Ako ti tako kažeš...-

- Znam da...-

- Ne treba mi dadilja, Uno.- 

- Ne brini, nisam planirala to da budem.-

- Ali njemu si bila...-

- Zašto to radiš?- skrenuo sam pogled.- Misliš da si me sad povredio? Da ću otrčati uplakana? Ili ću već sutra ponovo biti sa njim?- 

- Briga me.-

- Ti baš voliš sam sebe da povređuješ. Ne daš čak ni lepo da se priča sa tobom.-

- Ne troši reči.- umorno sam odgovorio.

- Uvek ćeš se vraćati u tu odvratnu ulogu?-

- Ne postoji druga.-

- Opet laž.- nervozno je ustala sa klupe.

- Meni nije jasno šta ti tačno želiš od mene.-

- Šta želim?-

- Da.-

- Da se prekineš ponašati kao dete od tri godine.-

- Ja!?-

- Ti. Bezobrazno derište koje se igra sa svim i svakim, samo da bi sakrilo ono o čemu misli i šta oseća.-

- Prvi put si mi rekla da sam životinja. Napredujemo.-

- Nosi se!- besno je pružila korak.

- Kuda?- pitao sam, krenuvši za njom.

- Daleko!-

- Ma daj, Uno!- viknuo sam, jedva držeći korak sa njom.- Uspori, nije mi dobro.-

- Briga me...- odmahnula je rukom.- Onda ne idi za mnom.-

Zastao sam. Jak bol je prošao kroz stomak. Slika se udvostručila. Sageo sam se, pokušavajući da dođem do daha.

- Miloše?!- vrisnula je, potrčavši ka meni.-Čekaj, polako.- promucala je.- Pogledaj me.- sagevši se, spustila je ruke na moje lice.- Tu sam. Samo diši.-