Ti si moja promena

Lekcije / 61

Čim je Ivan ubijen, znalo se da će Stojoski biti pušten. Isti dan mi je stigla poruka da dođem u stanicu. Milo će, kad čuje, odmah doći sa svog poslovnog puta u Beograd, čime se nastavlja hajka na svu njegovu prljavštinu i smanjuje vreme koje ću provoditi sa Unom, u miru koji je vladao ovih dana. Instrukcije su jasne: nastaviti tamo gde sam stao.

Kakav život... kakva beda.

- Dobar dan.- gleda me zbunjeno.- Da li je Una tu?-

- Nije. Na suđenju je.-

- Aha... Ovo je za Vas.- pružajući joj buket.

- Hvala puno. Nije trebalo.- prihvatajući.- Želiš li da uđeš? Verujem da će se uskoro vratiti.-

- Naravno, ako Vam ne smetam.-

- Ni govora.- ljubazno, sklanjajući se da prođem.- Nije mi pomenula da te očekuje.-

- Zapravo, ni ne zna da ću doći. Prolazio sam ovuda, pa rekoh da svratim.- lažem, došao sam jer sam užasnut činjenicom da Stojoski izlazi i da će moći da je vidi kad god poželi. Odnosno, da će ona moći njega, kao što i čini. 

U stanu sam bio svega par puta, koliko da na vratima sačekam Unu. Najčešće ona dolazi kod mene, zbog Milove kućurine u kojoj komotno tri porodice mogu da žive, a ne nas dvojica sa poslugom. Kada je kod oca, čekam je ispred zgrade. Ipak, i kod njega je retko otkako smo zajedno. Ne znam kako da pomognem, jer bi najefektnije bilo otići. Međutim, bez nje se ne mogu zamisliti. Nazovite to kako želite, prosto ne mogu.

- Miloše!- Nađa, istrčavajući iz sobe.- Ti si još tu?- majci se obraćajući.

- Kod sestre treba da idem...- objašnjava mi.- Gost je došao, pa se zadržah.-

- Oprostite ja...- ustajući.

- Sedi, sedi! Nađa svakako ostaje. Biću mirnija sad kad je sa tobom.- 

,, Biću mirnija sad kad je sa tobom.", rečenica koju mi nikad niko izgovorio nije.

- Jer inače Nađi baš treba nadzor.- prgavija od sestre, ironično konstatuje.

- Nikad se ne zna.- uzimajući stvari.- Miloše, slobodno se služi kao kod svoje kuće. Nemoj da se ustručavaš. Baš sam jutros kupila sok, do sad se rashladio u frižideru.-

- U pravim je rukama!- Nađa, ponosno, požurujući da je isprati. Kada smo ostali sami, sela je do mene, netremce me gledajući.-  Da li ti se jede nešto slatko? Trknuću do prodavnice.-

- Nemoj se mučiti, molim te.-

- Ne, ne.- ustaje odmah.- Palačinke kod Komšije moraš probati!- izjurivši iz stana. Iako sam banuo nepozvan, ovo popodne mi se činilo kao neka vrsta dara. Ipak, od treme i vrućine su mi se usta osušila.

- Samo da uzmem stvari i idemo. Izvini sad!- Unin glas, samo li sam ušao u kuhinju.

- Ne, ne. U redu je.- zatim Ivanin. Dođoh do vrata kad...- Jesi li sigurno u redu?-

- Srećna sam što je oslobođen.-

- To znam, naravno. Nego... Na nju mislim.-

- Na devojku?- čudi se, a po tonu joj čujem da ima nešto.- Drago mi je zbog njega.-

- Čudna si otkako smo izašli... Ako hoćeš da razgovaramo, tu sam.-

- Samo mi je neobično sve.- dok izlaze iz stana. Držim čašu i jedino me svest da sam u njihovoj kući sprečava da je ne razbijem o prozor. Zovem Borivoja, kratko mi sav ushićen govori da vozi Lidiju u Zemun i da će ,, devojke sve spremiti za veče". Sedoh na mesto, poražen.  Jesam li zaista ljubomoran i uplašen? I kako se sa ovim dođavola nosi?