Ti si moja promena

Svetionik / 33

Iza svakog nesrećnog čoveka stoje dve ličnosti. Ona koja ga je učinila takvim, ugasila svako svetlo i bacila ga u nabujalu plimu. I druga koja je stajala u svetioniku, ispred svih prekidača i ćutala. Moji roditelji.

Radio sam loše stvari. Jesam. Počeo sa sitnim pljačkama i uličnim tučama, došao do dilovanja i uništavanja tuđe imovine. Najgori sam. Ali moj brat nije. Njegova jedina krivica je što je u našoj porodici.

Pokojni otac mu je bio alkoholičar, kockar, kriminalac i siledžija. Kući bi došao koliko da jede, obuče čistu garderobu i istrese svoj gnev na nekome. Noći je provodio po splavovima, sa različitim ženama, u društvu najvećih ološa podzemlja. Bio im je, ništa drugo, do ker. Produžena ruka za prljave poslove. Tragovi tih prljavih šaka su svuda po meni, urezani zauvek, živim sa njima.

Majka mu je čistačica u Zemunu. Spušta glavu, prihvata svačiju krivicu i bez reči sluša naređenja muških iz porodice. Babu i dedu nikad ne pominje, znam ih sa slika. Sama je, sa nama, u ovoj rupi od života.

Brat sam mu ja. Nije li dovoljno?

- Mišo...- obratila mi se sa vrata. Sedim u fotelji, okrenut prozoru i posmatram još jedno u nizu svitanja ovog meseca.- Ne spavaš?-

- Ne.-

- Zvao je stric.- očekivao sam to. Kako nisam? Morao sam.

- Dolazi?- ustao sam, hladno je pogledavši.

- Mora...-

- Znaš da ne mora.- osmehnuo sam se sa gađenjem.

- Sine, stric vam je... Brine se.-

- Tatjana.- besno sam joj prišao, jedva se suzdržavši da ne udarim rukom u nešto. – Da li lažeš sebe ili mene? Nema on sa nama ništa.-

- Kuda ćeš?- pitala je zabrinuto.

- Kod Borivoja. Javi mi ako stigne.- izašao sam iz stana, zalupivši vrata. Stari pikap je stajao ispred iznajmljene kuće. Živimo kao miševi, reagujemo na svaki šum... bojimo se tišine. Sad je istoj kraj. On je prekida.

*

- Bato!- iznenađeno je viknuo sa vrata vile na Dedinju. U novoj pidžami, tek ustao, bos mi je potrčao u zagrljaj.

- Gde je moj šampion?- pitao sam, snažno ga zagrlivši.

- Evo me.-

- Što si napolju?-

- Čekam tebe...-

- Čeka te svako jutro.- Bora je prošaputao, krećući se ka nama.

- Hoćeš li da igramo fudbal? Bora ima novi sony.-

- Hoću naravno. Provešćemo zajedno ceo dan.-

- Ura!!-

- Ali prvo svi zajedno da doručkujemo.-

- Boro... moramo da razgovaramo.-

- U redu.- klimnuo je glavom.

Jovan je već nedeljama kod Bore. Majku viđa jednom do dva puta nedeljno. Ovako je bezbedniji.

Nisam imao ni oca, ni majku, ni detinjstvo, ali sam imao Borivoja. Hvala životu na njemu.

Doručkovali smo zajedno. Obojica smo ćutali, dok se Jova uživao u svakom zalogaju. Kiflice sa kremom i kuvano mleko, njegova doza sreće svako jutro.

*

- Koliko već ne spavaš?- Bora me je pitao, sipajući nam obojici po čašu viskija. Seli smo u kancelariju njegovog oca. Primetio sam da je nameštaj prepakovan, sa par novih detalja na zidu i stolovima. Polako počinje da preuzima posao.