Ti si moja promena

Vođa / 26

Hladan, oštar povetarac zimske noći, nespretno prolazi između ćebeta i tela. Instinktivno, telo se sklupčava u položaj fetusa, pokušavajući tako da prilagodi svoju temperaturu. Duša se sklupča pod pretnjom zla, iz sve snage se trudeći da sačuva ono glavno- dobrotu.

- Viktore!- iznenadan urlik, hladnoća i mrak u kojem se nalazi. Sa prozora dopier odsjaj svetlost zimske beline. Još jedan u nizu košmara. Stavila sam ruke na lice, ne bih li se tako sabrala. Sama sam. Bačena crvena haljina preko fotelje fiksira pogled. On zatim, mehanički, zbunjeno prelazi preko svilene pižame.

- Viktore?- tišina. Umorna od traženja, poražena od suštine, vratila sam se u krevet. Sama pomisao gde bi mogao da bude, stvarala je jezu koja se igrala po mojoj koži. Od prstiju, brzo zahvatajući noge, trup, ruke, a zatim se dugo zadržavajući na grudima, stvarala je nemir.

Odlučno sam se pokrila, pustila tiho radio i zaspala kroz nekoliko minuta. Škola me čeka.

Velika ograda i utabana staza do glavnog ulaza, govorila je o velikom broju učenika koji putuju, ili dolaze iz domova za srednjoškolce. Oni koji dođu sa strane, mogu se podeliti na tri grupe:

1. ŽELIM grupa: Imaju cilj. Znaju koje im društvo odgovara. Sredstva da dođu do njega ne biraju. I naravno, ljude otpišu u sekundi. Za popularnost sve.

2. MOŽDA grupa: Njima sve odgovara. Druže se sa svima. U svađe se ne mešaju, ali su stalni članovi ogovaračkog kluba, za koji se traži i karta više. O brzini transporta informacija unutar kluba, brzina svetlosti može samo da sanja.

Relativno, mišljenju se ne može ući u trag kod velikog broja ljudi. Ono, kao i istina, spada u skoro iščezle zanate.

3. NE ŽELIM grupa: Srećni svojim mirnim životom, traže sebi slične, ne bi li uvećali spokoj koji vlada. Ne mešaju se u rasprave, niti su njihov uzrok. Rado pomognu. Prvi za davanje pomoći, poslednji u dobijanju iste. Baš sa takvima sam, na moju veliku sreću, okružena.

- O!- Eva me dočekuje sa širokim osmehom, sklanjajući svoj ranac sa mog dela klupe.

- Hello!- po već ustaljenom načinu odgovaram.- Kako smo danas?-

- Dobro. Odlično. Nego... Kako si ti? San?-

- Slabo.- kroz uzdah odgovaram, vadeći knjige za prvi čas.

- Uno, dete.- Aleksandra mi se obraća, klupa iza moje.- Jesi li ti išta spavala?-

- Baš sad kažem Evi, ne baš.-

- Joj, Ana!- Ines je prekorno dočekuje.- Vidiš joj podočnjake. Logično da nije spavala.-

- Hvala.-umorno sam se nasmejala, svesna svog izgleda. Inače, varira neverovatno ova dva meseca. Postoji ona ultra srećna, hiperaktivna Una, koja posveti sebi sat i po pre škole za sređivanje i postoji ova. Krajnost.

Prvi čas četvrtkom, fizika. Profesorka Sajak, žena osrednjih godina. Intelektualac utopljen u gomili kratkih vidika, svojom damskom figurom, još uvek se trudi da poslednjim atomima snage odudara od prostora koji je okružuje.

Većina učenika ustaje, ukazujući joj tako poštovanje. Dah staje, svaka priča se završava. Odgovaranje može da počne. Naravno, najbolji učenici su uvek prvi na prozivci. Posebno ako si posle prve ocene dobio dve- tri ocene nižu.

- Stamenković.- ozbiljno je izgovorila, upućujući pogled preko naočara ka meni. Kroz uzdah sam ustala, krećući ka tabli. Učila sam, znam sve. Posle dugih, po nerve opasnih, petnaest minuta, mogu da se vratim na mesto. Ocena je popravljena, a jedan deo senke odagnan.

- Bravo.- Eva mi je prošaputala, blago mi stegnuvši ruku. Ostatak časa sam mogla mirno da provedem, razmišljajući o Viktoru. Jutros se nije javio. Nisam ga ni zvala. Lista prioriteta se menja.