Ti si moja promena

Odeća ti smeta / 59

Posmatram Miloša kako sa Lidijom kreči stan, i pitam se - Postoje li drugi životi u kojima su naše priče posve različite?- Asafa nezadovoljno cvili u ćošku, vezan  zbog haosa koji može da napravi.

- Još malo ovde, čini se.- Lidija, pokazujući u gornji ugao.

- Gde?- prilazeći joj.- Ovde mislite?- prelazeći četkom po delu koji je pokazala.- Gospođice Uno, slobodno se latite i Vi četke.- proziva me.

- Uživanje vas je gledati.-

- A tako?- krećući sa četkom i kanticom farbe ka meni.

- Ne, ne! Miloše!-

U tom trenutku, Asafa se nekako odvezao i krenuo na njega lajući. Farba je poletela u zrak, Miloš pao pod težinom psa željnog pažnje, Lidija sve posmatrala u čudu.

- U majčinu!- psuje, pokušavajući da se izvuče, ulepljen on farbe.

- Miloše...- smejem se, smirujući Asafu.- Ne psuj pred tetka Lidijom.-

- Oprostite.- ustajući sa poda.- I nered napravih.-

- Ima nekih starih Viktorevih majci...- oprezno pominje, pokazujući na njegovu uništenu odeću.- Ako želiš.-

- Svakako moram da krenem. Bora samo što nije stigao, pa će preuzeti štafetu.-

Očistila sam prosutu farbu, dok je Lidjja sipala Asafi činiju hrane.

- Nikad ne bih rekla...- više za sebe govori.- Da je Miloš momak iz Viktoreve priče.-

- Postao je to u ovom stanu.- branim ga, odlažući džoger.- Otac ih je zlostavljao, njega najviše.-

- Moj muž bar nije bio nasilnik, mada nije bio ni otac. Što se da primetiti.-

- Sreća pa Viktor ima majku kao što ste Vi.-

- Da li je neko naručio klopu?- Bora, ulazeći u stan.

- Dobrodošao!- veselo ga dočekuje, grleći ga kao svog rođenog. I jeste, rođeni svih nas.

Uveče sam izašla sa Milošem i njegovim novim prijateljem na večeru. Mitar Bradić, momak kog sam do sada već sretala, sedeo je za stolom skupocenog hotelskog restorana, odmah do bine na kojoj su se muzičari spremali za večernji nastup.

- Una.- Miloš, ponosno me predstavljajući.

- Da se upoznamo zvanično.- osmehujem se.

- Sreli smo se već.- Milošu se obraća, rukujući se.- Zadovoljstvo mi je.-

- Ti si sam?- stolicu mi izvlačeći da sednem.

- Pratnja mi kasni.- sve vreme me gledajući.- Znaš li kako smo se upoznali ili da lažemo?- kroz šalu, ozbiljan.

- Pokušajte da slažete.- namigujem, a nije mi svejedno. Pogled mu odluta na vrata, ustaje.

- Oh, evo je.- pokazujući na devojku u crnoj haljini na šljokice koja se kreće ka nama.- Dobrodošla.-

- Bolje vas našla.- pozdravlja ga, u Miloša gledajući.- Staša, drago mi je.- prvo meni pruža ruku, njegovu malo zadržava. Vilica mu se steže, neprijatno mu je.

- Vi se znate, zar ne?- Mitar.

- Da.-

- Ne.- Miloš, u isto vreme kad i ona.- Verovatno smo se sreli negde, a da se ne sećam. Ne zameri.-