Ti si moja promena

Čovek od ožiljaka / 30

Dok ona, žena koja je volela, sva u crnini, izbezumljeno posmatra pogrebne vence sa imenom svog muža, kroz glavu mi prolaze najveće traume, sivilom obojene, prošlosti.

Detinjstvo je bol. ,, Barem je živ.", rekla bi mi, odlazeći da čisti bogataške kuće. Za te bedne, prljave pare, kupilabi hrane taman da preživimo. U tišini, poniznoj poslušnosti, slepoj ulozi žene I reči koja nikad nije izgovorena, bila je sve: majka, otac, krivac i žrtva.

Svaka moja reč ili nemi pogledi, kažnjavali su se, najčešće, udarcima kajiša. Bespomoćna, ubijena od batina koje je dobila, kroz vrisak i plač je posmatrala, preklinjući ga da prestane. Nikada nije stao.

Retrospektiva:

- Balša, ne radi to!- Vikala je iz sve snage, u nadi da će komšije pozvati pomoć, da će uraditi ono što ona nikad nije smela. Međutim, slušalice neljudskosti stajale su u ušima tih ljudi. Ceo sprat je znao šta se događa u stanu broj dvadeset tri. Hodnici su šaputali o bolnim urlicima iza zatvorenih vrata.

- Mama, ustani!- proderao sam se kroz plač, zatvorivši oči koje su u glavu zauvek urezale sliku modre, rasplakane žene na kolenima. Jedan zamah kaišem, drugi, treći... Koža na leđima, sva u ožiljcima i usecima, pulsirala je od neizdrživog bola.

- Tata...- tanak, sladak glas sa vrata sobe. Vreme se zaustavlja.

- Sine.- majka unezverena, van sebe, brzo se podigla i uzela ga u svoje naručje. Kaiš je bačen pored doživotno krivog dečaka. Čovek bez duše prišao je majci svog deteta, nežno pomazio po zlatnoj kosi svog jedinog sina, i bez glasa izašao iz stana.

- Nidžo, idi u sobu. Majka će sad doći. U redu?- i dan danas, posluša, ni reč ne govoreći. Nikad se ne pitajući zašto. Gradeći sebi život zasnovan na sopstvenoj realnosti, istini.

- Mišo...- kroz jecaj mi se obratila, oprezno prilazeći. Na podu sam klečao povijen, u nekom mom položaju bola, u svojoj čauri sigurnosti.

- Ne prilazi.- kroz zube sam procedio, podižući ruku.

- Nisam mogla...-

- Ne želim da te slušam! Odlazi.-

Sadašnjost:

Leđa i grudi sačinjene od ožiljaka danas su prekrivene crnom, laganom košuljom. Ne znam da li ga mrzim ili 'pak žalim. Svaka sreća što je živ ušao na vrata jednosobnog stana sa aromom vlage, ubrzo se menjala u višečasovni očaj. Na kraju, drveni kovčeg postao je rano utočište njegovom telu, ostavljajući tako postupke iz prošlosti u koverti oproštaja, koju nikad nisam mislio da ću posedovati.

- Koliko metaka?- pitao sam, držeći ruke preko lica. Nalazili smo se u Borinoj kući. Veče je.

- Vudrag...- kao i po običaju, uvek je bio tu. Pored svega što sam uradio, hrabro je istupio je stavio naše bratstvo ispred svih mojih grešaka, pa i one najveće.- Nemoj sad o tome da pričamo...-

Umorno sam ga pogledao. - Otac mi je ubijen. Ceo Beograd zna ko je naručilac. Zato sam te lepo pitao:,, Koliko metaka?"-

- Sedam.- odgovorio je, skrećući pogled.

- Dobro.- tišina u njegovoj bogatoj vili, nikad nije bila tužnija.- Gde je mali Fuštar?-

- Vudrag, nemoj...-

- Sledeći put kada me prekineš, okrenuću se i otići. Razumem sve. Moja i tvoja porodica su jedna. Međutim, moja majka sada u onom propalom, malom stanu, sedi i čupa svoju, već osedelu, kosu. Sve to, sa vrata sobička u kojem je preko noći odrastao, gleda moj brat.- pričao sam smireno, usled veće doze sedativa koje sam uzeo.