Ti si moja promena

Izgubi se sa mnom / 23

Probudio sam se pre svitanja, narednog dana. Rane na rukama su već izgledale bolje. Lice je vratilo prvobitan oblik. U stanu je vladala mukla tišina. Tek nekad bi se začulo Asafino režanje u snu. Obukao sam se, obavio jutarnju higijenu, i na brzinu pojeo sendvič. Uzeo sam ključeve od kola, dok sam užurbano oblačio jaknu. Silazeći niz stepenice, okrenuo sam Boru.

- Stojoski, tek sam sklopio oči.- dočekao je sa druge strane.- Imate li bar malo duše?-

- Možeš li da nazoveš Klaru?-

- Šta!?- u trenu se proderao.- Čekaj, zavrte mi se.- nekoliko trenutaka tišine.- Klaru?-

- Da. Treba da probudi Unu.-

- Viktore, da l' ti sa Ivanom ne trguješ?-

- Boro, prekini! Ozbiljan sam.-

- Bože, pomozi mu. Nije svestan šta radi.- rekao je, udaljenog telefona.

- Čuo sam to!- odgovorio sam kroz smeh.- Ozbiljno sad. Vodim je negde.-

- U redu. Ja ću Klari reći nju da probudi. Nadam se da nisi pijan, da si svestan postupaka i koliko je sati trenutno.-

- Najbolji si.- odgovorio sam, otključavajući kola. Nakon nekoliko minuta, na putu ka centru grada, stigla mi je poruka.

- Duguješ mi pola života za ovo. Budna je. -

Parkirao sam kola ispred prve knjižare na koju sam naišao. Čim se na vratima pojavio znak- otvoreno- utrčao sam unutra i izašao sa punom kesom stvari. Mesta kod Unine zgrade, kao po običaju, nije bilo. Parkirao sam se ceo kvart niže. Raširio sam hamer, izvadio crni marker i nakon nekoliko slova, mogao sam da krenem. Znao sam da je na prozoru, imao sam takav osećaj. Isti osećaj koji imam svaki put kada je u blizini dovoljnoj da se sretnemo. I zaista, zatvorenih očiju, umotana u mantil, stajala je na terasi, udišući jutarnju svežinu. Izgledala je kao priviđenje.

Stao sam tako da me vidi. Ispravio se, nekoliko sekundi psihički pripremao, raširio hamer i pogledao ka njoj.

IZGUBI SE SA MNOM - velikim crnim slovima, preko žutog hamera.

,, Šta ako samo uđe unutra? Ili ipak ostane ko zna koliko dugo napolju? Da je viknem, ne mogu. Onda to nije iznenađenje. Strpi se Viktore. Samo sačekaj..."

U istom trenutku je otvorila oči i pogledala u mom pravcu.

- Jesi li za?!- pitao sam, pokazujući na transparent u rukama.

- Viktore.- primakla se ogradi.- Šta ćeš ti ovde?!- poluglasno je prošaputala.

- Jesi li za!?- ponovio sam pitanje.

- Ti si stvarno lud!- nasmejala se.- Sačekaj.-

Kroz koji minut, komplentno sređena, strčala je dole, još uvek me u neverici posmatrajući.

- Rekao sam ti juče.- izgovorio sam, dok mi je prilazila.

- Jesi.- sramežljivo me je pogledala ispod oka na način koji je u meni stvarao kolaps.

- I, idemo li?- pitao sam, pruživši joj ruku. Nasmejala se, uhvativši me.- Samo, moramo malo pešačiti. Auto sam parkirao malo dalje.-

- Auto?!- trgla se iste sekunde.

- Da.- zbunjeno sam odgovorio.- Moramo nečim otići do tamo.- samo je ćutala.- Uno, znam. Nema razloga da ti bude glupo. Pre bih se ubio nego što bih tebe doveo u neprijatnu situaciju. U redu?-

- Nisam ni mislila na to... nego... Jednostavno, ne vozim se po tuđim kolima.-

- Znam. Zato sam te i birao.- osmehnuo sam se, prebacivši ruku preko njenog ramena.