Ti si moja promena

Moje najveće / 47

BORA

Stojimo na hodniku, osluškujući Ivanin razgovor sa roditeljima. Valjda je to roditeljska briga. Borba između ,, Najbolje ti želim." i ,, Ne dam da te iko povredi.", na terenu sopstvenih iskustava i života. Doduše, kad bih sutra imao ćerku, verovatno bih joj i sam rekao da se ovakvog lika kloni. Kome sam potreban?

- Prekini.- Miloš mi govori, streljajući me pogledom.

- Šta?-

- ,, Nisam dovoljno dobar. Kome ja ovakav i trebam? Nisam je dostojan."- navodi ironično moje misli i pogađa kao od šale.

- Šta god da joj kažu, u pravu su.-

- Ali ste i vas dvoje.-

- Mogu li nešto da te pitam?-

- Naravno.-

- Jesi li svestan da ti voliš Unu?-

- Ne znam ja šta je ljubav.- odgovara, izbegavajući odgovor.

,, Znaš, znaš. Ako neko zna, sada ti znaš."

- Mi smo 'ladno odrasli.-

- Jesmo.- odgovara kroz smeh.- Al' sranje je na neki način.-

- Da, da.- ironično.- Vidim, propadaš.-

- Nisam to rekao. Kažem da nosi odgovornost prema drugima, a pre je nismo ni za sebe imali.-

- Loša fora, izvini. Nervozan sam.-

- Zašto ti ne uđeš?- pita me.

- Nije me pozvala.-

- Tvoje je da uđeš i kažeš svoje.- samo sam ćutao.- Stani iza svega što si radio.-

Nisam navikao da se ljudi pored svih svojih ratova bave sa mnom. Obično bih sve uspešno gurnuo pod tepih. Valjda je sad taj tepih postao premali.

- Da uđem?- pitam, krećući.

- Možeš ti to.-

Ne mogu sam sebe da opišem i okarakterišem.Punoletan sam, obezbeđen, nema šta sve nisam prošao... a opet, shvatam da ništa ne znam. Prvi put čujem porodični razgovor. Ne znam kako je imati sestru, majku, babu. Ozbiljnu vezu nisam imao. Ni za šta što sam radio nisam odgovarao. Valjda sam stvarno odrastao.

*

- Boro?- zabrinuto mi se obraća. Svo troje me posmatraju. Stojim skamenjen na vratima.- Uđi.-

- Mislim da meni treba sve da kažete.- izgovaram, gledajući u njenu majku.

- Nemoj shvatiti kao uvredu, ali nemam šta tebi da pričam.- odgovara mi hladno. Ovo se zove ,, naštimovano spuštanje".

- Ali ja imam vama.- odgovaram, stajući pred Ive.

- Mama, molim te...- muca. Tamara smireno seda pored Petra, pokušavajući da napravi blag smešak. U zenicama briga za Ivu i prezir prema meni.-

- Boro...-

Niko ne očekuje neki zreo monolog. Mogu ja ovo. Krećem.

- Sve je moja krivica: Upoznao sam je u najveću sitnicu. Znao sam da sam joj prvi momak. Često sam izlazio sam sa društvom. Kada je trebalo najlepše da nam bude, ja sam uništio sve.-

Hvatam bolan pogled njene majke. U tom trenutku Iva samo spušta glavu, brišući one tihe suze koje je doktorirala sa mnom. Osećam se kao đubre.

- Prevario sam je nekoliko puta sa devojkom koja je bila moja opsesija godinama.-