Ti si moja promena

Između redova / 42

MILOŠ

,, Voleo bih da te vidim, da si sada ovde pored mene. Jeste da te ne bih imao čime ponuditi, odavno sam prazan, ali bi me tvoj osmeh i pogled bar na kratko zavarali da od mene još nešto ima. Noćima imam košmare, guše me i jedu. Ne znam da li je gora java ili san. U tunelu sam, mrak me guta, pomozi mi. Molim te."

- Ko ti je ovo dostavio?- pitam, razmišljajući čiju ću glavu prvo da polupam.

- Nije važno.-

- Kako nije?!-

- Miloše, nisam te zvala da bi se derao na mene.- odgovara mirno, skrećući pogled.

- Hej.- šapućem, podižući joj bradu.- Oprosti. Najpre sam se uplašio kad si me nazvala i rekla da je hitno. Jurio sam kao bez glave ovde. Poslednje što sam očekivao je pismo Viktora Stojoskog.-

- Prva reakcija mi je bila da te nazovem.-

- I to mi pruža mir.-

- Čemu onda to dranje?-

- Uno, zaista želiš da se svađamo sad?-

- Ja se ne svađam. Pitam.-

- Svađaš se.- osmehujem se, nikad rešeniji da izguram do kraja našu prepirku.

- Ne. Ti se razjariš iz čista mira, ni briga te nije kako na mene sve utiče.-

- Zašto to sad govoriš?-

- Oprosti.- šapuće, spuštajući glavu.

- Šta smo rekli za to?- pitam, blago joj podižući bradu.- Ni pred kim nema spuštanja glave.-

U susednoj ulici, u trenutku je pukla petarda. Vrisnula je, pripivši se uz mene.

- Šta je to?-

- Neko je petardu bacio.- odgovaram, snažno je prigrlivši.- Sa mnom si sigurna, ne plaši se.-

- Ja da se plašim?- pita ozbiljno.

- Mislio sam ,, ne brini se ako dođe do nepredviđenih situacija za tvoja čula."

- Miloše.-

- Šta je smešno? Do ludila si me dovela i sad se smeješ.-

- Mnogo si sladak.-

- Bljak.-

- Jesi, jesii.-

- Ne, nisam. Niti sam Mali, niti sam sladak.-

- Ali si moj.- zadovoljno dodaje, nameštajući se u zagrljaju.- Ovo je parfem sa mature?-

- Jeste.- i taman pomislim da ne može detaljnije, uveri me u suprotno.

- Mnogo mi se sviđa.-

- Onda ću ga sad stalno stavljati.-

- Nemoj stalno, lepi su i ostali.-

- Tebi je sve moje lepo?-

- Baš sve.-

- Joj, ludice.-

Stojimo zagrljeni, pod senkom reflektora, u Novom naselju. Pola dva je u noć. Tačno četrnaest sati nas deli od suđenja.

- Miloše...- šapuće.

- Kaži.-

- Pismo...-

- Joj, da.- priberavam se, ponovo ga šireći.- Šta ti kažeš?-

- Želim da razgovaram sa njim.-

- Pravićemo se da te nisam pitao.-

- Hoću.-