Ti si moja promena

Veliki kao moj brat/ 35

Budim se, osećajući toplinu. Leži pored mene. Tela su nam pripijena. Grudi joj se lagano podižu i spuštaju, dok dah poigrava oko usana. Spava.

Kroz glavu mi prolazi isprekidan film slika maturske večeri. Polovinu sam propustio. U svečanom, crnom odelu sam sa Gondorom nadgledao pakovanje robe, zgađen onim što je ispred mene i onim što sam sada. Ta noć je bila samo uvod. Jedan posao, drugi, treći... ruke su mi prljave, ne znam da li ću ih ikada oprati.

Volim je. Želim je. Sama pomisao da nečija ruka dodiruje onaj rumeni obraz, ili da se neko drugi usudi haljinu da joj svuče i da ona to želi - bol. Pomisao na Miloša Vudragovića razjari bes. Kao barut prolazi svuda po mom telu...

- Viktore...- šapuće.

- Spavaj.- govorim, ne pogledavši je. Uspravlja se i približava usne mojima.- Sandra...-

- Znam da me želiš...- ćutim. Nastavlja da me ljubi.

- Prekini.- ustajem sa kreveta. Nekad bi ona bila drska, a ja gažen. Sada me mirno gleda, baškareći se u krevetu. Svesna je i da ovako vlada. Drži me u šaci.

- Šta ćemo sada?-

- Ništa.- odgovaram.

- U redu. Meni odgovara.- zadovoljno se smeje. Otkako sam upoznao Fuštara, otvorena su mi vrata svih ženskih tela o kojima sam nekada samo mogao da slušam.

- Nema ucenjivanja?-

- Bojiš se...- podsmehuje se- Nema ucenjivanja, Pile.-

Znao sam da joj ne mogu verovati. Međutim, njeni topli dodiri i poljupci, pijanom čoveku su uteha. Otrežnjenje vraća u realnost. Ona nije Una, ne može biti, ali je simbol moje žudnje za ženom. Nesrećnome dovoljno.

Telefon počinje da vibrira. Ivan zove.

- Kume, gde si?-

- Kod kuće. Što?-

- Treba nešto da obavimo.- moje disanje prestaje. Neprijateljstvo Fuštara i Miloša Vudragovića dobilo je crni obrt ubistvom Miloševog oca. Krvna osveta među Crnogorcima je pokrenuta. Međutim, sve je previše tiho. Pre dve nedelje je u Zemun stigao i Milo Vudragović, poznati biznismen iz Budve. Poseduje pola Crne Gore i jedan je od onih tajkuna o kojima se sve zna, ali ništa ne može da se dokaže. Stari Fuštar, Đuka, došao je početkom nedelje. Svi smo kao na iglama, marionete u igri koja sledi.

- Šta?-

- Da li bi pričuvao jednog klinca par dana?-

- Kakvog klinca? Odakle ti pomisao da sam ja sposoban da čuvam nečije dete?-

- O Miloševom bratu je reč.-

- Ne dolazi u obzir! Jesi li ti svestan šta mi govoriš?-

- Viktore...-

- Ivane, ne seri mnogo.- pokazao sam joj da izađe. Sa blagim osmehom klima glavom i navlači moju košulju.- Sačekaj trenutak samo.-

- Idem, idem...- šapuće i izlazi.

- Da li je to Sandrin glas?!- dočekuje kroz smeh- Vi ste...-

- Jesmo.- prekidam ga.- Pun mi je k**** tvojih gluposti. Razumeš!?-

- Viktore, ne nerviraj me. Ništa mu neće biti. Zato će i biti sa tobom neko vreme.-

- Ajde sve... ali igrati se sa životom nedužnog deteta na taj način...- želudac mi se prevrtao.- Ivane, mi đavoli nismo. -

- Samo ćemo skloniti malog na neko vreme.-

- Već me jede savest samo što znam za taj plan...-