Ti si moja promena

Kum / 24

Duge, uske, mračne ulice Stambenog naselja. Tek, na udaljenim spratovima, gori svetlo u nekoj od soba. Vazduh ima poseban, zagušljiv trzaj. Između proleća i zime, noći su neobično osvetljene mesečinom. Žile, beskućnik, pijan, lupa staklenom flašom o jedan od kontejnera na uglu. Propalica. Potpuno sam, skoro izgubljen, šetam ulicama.

Retrospektiva:

- Ognjene!- kroz maglu, vidim uplakanu majku kako trči prema meni raširenih ruku. Uspaničeno me grli, zaklanjajući tako pogled sa košmarne scene.

- Ne mrdaj! Lezi dole! Kažem, lezi dole!- čujem. Tup udarac. Očev isprekidan glas. Gledam čoveka u uniformi kako prilazi mojoj majci.

- Žao nam je zbog deteta. Mi samo izvršavamo dužnost.- neprijatno se osmehnuo, odlazeći u dnevnu sobu. Nervozno se, otimajući se, okrećem ka vratima. Dve senke iza mog oca, on pognute glave, u staroj odeći, sa lisicama na rukama.

Sutradan ponovo, samoća i ja. Čekam Viktora. Doći će svakog trenutka, znam da hoće. Čujem glasno lajanje ispred ulaznih vrata.

- Ognjene! Otvori, ja sam!-

Uplašeno istrčavam na hodnik, nervozno otključavajući ulazna vrata. Mršavo, malo buvalo u trenutku skače na mene.

- Asafa, ne radi to!- Viktor bezuspešno pokušava da ga obuzda.

- Viktore, koji je ovo...?-

- A, ćale mi ga uzeo. Jutros smo išli po njega.- zadovoljno se smeška, povlačeći lanac ka sebi.

- Aha.- stojim zbunjen, posmatajući ovu malenu džukelu.- Džukela.-

- Asafa nije džukela.- uvređeno odgovori, ulazeći u stan sa njim. Pošto je džukelica našla zanimaciju u očevoj papuči, seli smo u dnevnu sobu zadihani od jurnjave po stanu.

- I.- Viktor je pokušavao da dođe do daha.- Šta ti je keva rekla?-

- Ništa. Sinoć me je naterala da legnem čim su otišli. Jutros je nije bilo.- skoro kroz jecaj sam odgovorio.

- Ognjene.- seo je do mene, grleći me.- Znaš da sam uvek tu.-

- Znam.-

- Jesmo li kumovi ili nismo?-

- Jesmo.- jako sam ga zagrlio, pokušavajući tako da ublažim usamljenost. I zaista, njegovo prisustvo, svaki put je proteralo samoću.

- Hajde, koju ćemo igricu danas da igramo?- pitao je kroz osmeh.- Ivan dolazi večeras sa turnira.-

- Ne znam...- i tada ga ugledam.- Jao, Viktore! Drži ga! Odoše kablovi!-

- Asafa!- nervozno je skočio sa kreveta, hvatajući pomahnitalo štene dobermana. Danas, to štene je odrstao mužjak. Naš četvrti brat.

*

- Slušaš li ti mene?- začuo sam Hristinin glas koji je neprijatno prekinuo zatišje stvoreno od misli.

Hristina je devojka koju dugo poznajem. Živi nedaleko od Stambenog naselja. Ivan obično kaže:,, Mice.", misleći na nas. Međutim, nismo. Bio sam potpuno jasan sa njom. Ne gledam je na takav način, niti ću. Pokušali smo nekoliko dana, nije išlo. Sama je prihvatila ovo. Vođenje ljubavi za nju je predstavljao poseban čin. Za mene, ipak, potrebu. Sama je prihvatila. Nisam je primorao ni na šta.

- Kaži.- nervozno sam odgovorio, pokušavajući da se skoncentrišem.

- Pitala sam da li će Viktor doći? Uskoro će torta.- tu noć joj je bio rođendan.