Ti si moja promena

Vodim te odavde / 19

Reč autora:

Drage moje, pre svega, želim da vam se zahvalim na ovolikoj prodršci! Da je neko rekao ovoj 17-godišnjoj devojci da će neko sa ovoliko ljubavi čitati njenu priču i komentarima je toliko bodriti, ne bi verovala. Danas je ta devojka  napunila 18 godina, i nikad nije bila sigurnija u svoju strast prema pisanju. Zato, poklanjam vam prvi deo 18. poglavlja! Hvala vam za sve!

         Hvala vam svima još jednom! Očekujem utiske! :D <3 

___________________________________________________________

Gord, bezosećajan, uobražen, mračan. Čovek koji je ispratio povučenog, tihog i skromnog momka. Vozi BMW, izlazi po klubovima, snima se u društvu različitih devojaka. Na svakom snimku glasno, nekoliko puta, ponovi ime jedne od njih. Zna da gledam, da me boli. Uživa u tome. Pružila sam ruke izgubljenom detetu, okrenula leđa zveri.

- Uno. Uno.- začula sam Klarin glas.

- Šta?-

- Zamislila si se. Jesi li dobro?-

Novogodišnja noć je! Još jedno u nizu bespotrebnih dešavanja. Kao dete, obožavala sam ovakve prilike. Kamin, jelka sa lampionima, ruska salata, dedine anegdote i babina negodovanja povodom istih, sreća svih nas što smo zajedno. Sada, sve je to ostalo u hladnoj senci današnjice. Koliko god da sam prisustvom u ovom svetu, svako drugo pripadanje se potire. Moje vaspitanje, uverenja i stavovi su dovedeni na stub srama kod osrednjih umova. Misli su mi umorne. Duša mi je sita. Pod ovom senkom, svaka žižica razlike se gasi. Snage mi ponestaje.

- Dobro sam. Dobro sam.- odgovorila sam posle nekoliko trenutaka.

- Ako ne želiš da idemo, reci. Bora možda povede ove.- gledala me je pogledom punim razumevanja. Osećala sam se tako prazno, tako poraženo. Posmatrala sam lice te skockane devojke u ogledalu. Lice u konturama, Oštar karmin na usnama, uočljiva senka, sređena kosa. Stare mene nigde nije bilo. Ova devojka Una nije.

- Doći će sa njim. Pričali smo jutros.- umorno sam odgovorila.

- Nisi mi to rekla.- sumnjičavo me je pogledala.

- Nisam jer nije važno.- nervozno sam nameštala levu minđušu.- Prokleti nakit!-

- Pogledaj nas samo.-

- Nema ovde nas, Klaro. Pojedinac u ovom društvu nema mesto. Ili si u masi ili te nema.-

- Uno, da li je on vredan toga?-

- A da li je Ognjen vredan?- odgovorila sam joj pitanjem. Koliko god negirala, njen pogled mi je sve govorio. - U stvari, znaš šta?- slegnula mi je ramenima.- Gde su vlažne maramice?-

- U desnoj fioci.- sa osmehom je odgovorila. Uzevši ih, izvukla sam nekoliko. Skidajući te naslage šminke, kao da sam sa sebe očistila svu prljavštinu okoline.

- Gotovo.- ponosno sam bacila prljavu maramicu na sto.

- Da li ste...- Tea je uletela u sobu.- Šta koji...?-

- Spremne smo.- Klara joj je odgovorila sa velikim osmehom.

- U redu!- sabrala se u trenutku.- Ako vi tako mislite, onda možemo da krenemo.-

Na sebi je imala kratku, bordo haljinu. Ustručena sjajnim kaišem, pripijena uz telo, sa većim V izrezom. Kosu je prebacila sa strane, uvijajući krajeve. Koliko je nade bilo u njenom pogledu.

Zaljubljen čovek, u iluziji koju ljubav, poput belog vela nosi za sobom, vidi stvari koje ne postoje. Tako često stvara od voljene osobe ideal, ne čoveka. Čulo vida biva pobeđeno nad požudom.