Ti si moja promena

Mala zbirka bola / 43

Reč autora:

Sedim u toploj sobi, mirno prelazim po tipkama lap- topa, živim Unu Stamenković, podstaknuta svim što se dešava oko mene. Nova soba mi je okrenuta tako da gleda na teren našeg studentskog doma. U njegovom pravcu nalaze se kontejneri. Buka me za tren vraća u realnost. Kroz prozor vidim dva dečaka, jedan u jednom, drugi u drugom. Viđala sam ih same ili sa majkom. Znam da imaju i mlađu sestru. Bore se iz dana u dan za komad hrane.

Bez razmišljanja uzimam jabuke koje mi se nalaze u visećem delu, novčanik i obuvam se. Izlazim napolje, stariji me prvi vidi. Prepoznaje me, davala sam im već voće koje dobijamo u menzi. Izlazi iz kontejnera i uzima jabuke.

- Hoćete li sa mnom da vam kupim nešto da jedete?-

- Hoćemo.- brzo odgovara, dozivajući mlađeg brata. Zajedno odlazimo do obližnje prodavnice. U putu čujem da im je sestra moja imenjakinja. Gledam klince, ne znam da li mi se više osećamm sreću što im pomažem ili tugu jer ne mogu više.

Sačekali su me ispred. Uzela sam osnovne namirnice: hleb, mleko, mešano povrće, supu i pakovanje keksa, da ipak zagolicam ono dečije, dozom čokolade i šećera.

Trenutak kada sam im dala kesu, meni ostaje zabeležen kao dan kada sam osetila onaj najlepši ljudski osećaj- zahvalnost. 

Tako sebično traćimo dane, nesvesni privilegija u kojima živimo. Dok bacamo hranu i stvari, drugi za njima mole. Nešto vaše najmanje, nekome će obojiti dan, promeniti život, pa neka je i na kratko. 

U sobi prolazi nekoliko minuta u suzama. Zovem majku kako bih joj čula glas. Posmatram sa prozora dečake. Dok jedan čuva kesu sa namirnicama, drugi širi ruke i trči nizbrdo putem, zamišljajući da leti. Jedan ceo dan mogu da budu samo deca, u svojoj mašti i igri.

Pišem ovo samo kako bih vam rekla- Osvestite ono što imate. Bacite potrebu da kontrolišete ljude i događaje. Otmite se umu i negativnim mislima, i radite ono što osećate, ono što vas ispunjava. Jer to je život. Sve ostalo su izgubljeni dani.-

Uživajte u poglavlju :)

-------------------------------------------------------------------------------------------------------

UNA

Odmah sa vrata ga vidim. Sedi za stolom, nemim pogledom me dočekujući.
- Zdravo.- više naričem, suzdržavajući se da ne briznem u plač. Bled i iscrpljen, praznog pogleda i širokih zenica, blago mi se osmehuje. Duž celog tela prožima me bol, po prvi put, od pobede i pravde. Zapravo, više ni sama ne znam postoje li ovde te reči.
- Došla si.- 

U drhtavici sedam naspram njega, zaustavljajući pogled na crnom zidu iza kog su Miloš i Bora.
- Jesam.-
- Mislio sam da nećeš.-
- Došla sam.- i sve ono što sam mislila da ću reći, noćima oblikovala u svojoj glavi, formirala smislene nizove... sve je isparilo u trenu. Sedimo nemi i prazni u tišini i ko zna kojem brojem pogleda uprtim u nas, a naizgled- sami.
- Mislio sam da će Ognjen baciti pismo.-

- Nije. Dao ga je Klari. Ona mi ga je prosledila.-

- On i Klara...-

- Viktore, pričaj mi.- samo me je pogledao. Kao da pričam sa čovekom u poodmakloj fazi bolesti, pred kraj, u trenutku najveće slabosti, gde je svaka reč prigušenje, a minut tišine ništa drugo do izgubljenog vremena.
- Šta?-
- Šta god želiš.-
- Ali ti to nećeš da čuješ.-
- Da je tako, ne bih došla.-
- Sigurno?- pita, nesigurno pružajući ruku ka meni. Na zglobovima urezi od lisica, ne mogu...- Ne boli me, ne brini.- dodaje, videvši suze.- Ne plači, molim te.-
- Kako?- pitam, prelazeći rukom po crvenim linijama.
- Nisam ja vredan tvojih suza.-
- Jesi. Znaš to i sam.-
- Da je sreća da nisu suze onda...-
- Kako si?-
- Počeo sam da pijem terapiju. Sad sam dobro.-
- Kakvu terapiju?-
- Ne znam. Nemam napade panike i besa. Ne mogu nikome da naudim.-
- A kad si mogao ikome da naudiš?-
- Tebi jesam.-
- To što se desilo nije bila tvoja krivica.-
- Kako nije, Uno? Nećeš zločin poništiti, ako ga ne priznaješ.-
- Priznajem ga, ne poništavam. Prosto, našao si se u vrzinom kolu.-
- Samo nisam hteo da ti naude...-
- Ko?- pitam sa knedlom, svesna da se sve snima i zapisuje.
- Ne smem da pričam.-
- Smeš. Meni sve možeš da kažeš.-
- Šta ako čuju? Uradiće ti nešto mnogo gore...-
- Viktore, dozvoli mi da ti pomognem.-
- Ne, ne...- izgovara, nervozno ustajući od stola.- Neću da me iko žali.-
- Ne žalim te.-
- Žališ. Znam i da si sa njim. Sve su mi rekli.-
- Ko ti je rekao?-
- Kako ko? Znaš i sama.-
- Ne znam.-
- Znaš.- izgovara, udarivši nogom u sto. Oprezno se okrećem ka crnom zidu, odmahjuvši glavom kako niko ne bi ušao i prekinuo nas.
- Srela sam Ivana u Zemunu pre neki dan.- navodim.
- Da li ti je nešto uradio?- šapatom pita, zabrinuto.
- Nije, ne brini.-
- To ne bih mogao...-
- Zašto ga štitiš?- kao da me je pogledom molio da ćutim. Žao mi je, dosta je.- Viktore, zvao te je, čula sam vaše razgovore. On je slao ljude u tvoje ime da mi prete, uzeo tvoj telefon i podesio sve tvoje ,, dokaze" o krivici. Molim te, trgni se i pričaj.-
- Usluga za uslugu.-
- Ne razumem.-
- Moje ćutanje za tvoju bezbednost.-
- To ti je on rekao?-
- Nije važno.-
- Znaš li kako je izgledao naš susret?- skrenuo je pogled.- Odvukao me je na parking, lascidno komentarišući kako ti i Miloš imate ukusa...-
- Lažeš.-
- Nikada.- negiram, osećajući naboj energije kroz telo.
- Da li te je dodir...-
- Ne.-
U tom trenutku je uhvatio stolicu, bacivši je ka crnom zidu uz strašan krik. Skočila sam sa mesta, krećući ka njemu.
- Viktore.-
- Ne grli me!- vikao je, otimajući se.- Šta sam uradio?!-
- Pst.- kroz plač sam prošaputala, grleći ga u ćošku prostorije.- Dobro sam. Vidiš? I ti ćeš biti dobro.-
- Uno...- prošaputao je, blago se udaljivši.- Onaj momak...-
- Koji?-
- Viktor u kog si se zaljubila.-
- Šta sa njim?-