Komplikovana ljubav (Završena)

30. deo

Polako otvorim oči i primetim jako svetlo iznad mene. Par sekundi kasnije, iznad mene se pojavi glava doktora, koja me je uplašila. Nisam osećala ništa na sebi. Bila sam tako zvano paralizovana. Nakon par minuta upadnem u dubok san.

*7 dana kasnije*

Budi me otvaranje vrata. Nakon par treptanja, vid mi bude manje mutan, što mi omogući da vidim bolje sobu. Pored mene se nalazio Noah i Irena. Oboje su me presrećno gledali. Pokušam da se osmehnem, ali me vilica zabole. Nalazila sam se u velikoj beloj sobi. Nije se činila kao soba državne bolnice. Nekako je elegantnija i lepša...

I:"Šta te je to toliko preplašilo, da nisi gledala da li idu kola?"

Ja:"N...Ne...Nebi... Nebitno"

N:"Bitno je, rećićeš mi kada se oporaviš"

Ja:"Ne"

I:"Je l' nešto opasno?"

Ja:"V... Vili... Vilica me b... Boli"

N:"Dobro, bitno je da si ti dobro."

Ja:"Trebala sam da napustim ovaj prokleti svet"

I:"Ne lupetaj idiote"

N:"Zašto tako pričaš?"

Ja:"Mnogo si znatiželjan dečko"

N:"Tako nekako"

Osmehnem se i okrenem glavu. Neće saznati to što je Lisa rekla. Ima mene da se odreknu, a ne Lise. Ne želim da ih izgubim zbog moje poremećene sestre. Jako mi znači Irena i da sazna mislim da mi neće okrenuti leđa, jer ipak nema veze sa mnom. Dugo nisam bila na ovom prokletom svetu. Kao da se ceo svet promenio za ovih par dana. Nakon par minuta je ušla medicinska sestra u sobu i izbacila Irenu i Noah-u iz sobe. Stali su pored prozora i posmatrali me preko roletna sa prozora. Kako je vreme prolazilo, polako sam osećala svoje noge. Doktor je rekao da nema šanse da opet prohodam, ali ipak ja sam osetila noge i mogla sam da ih polako pomeram.