Senke prošlosti

Irina Orlova

Nalazila se u tamnoj prostoriji smeštena u stolici sa lisicama na rukama i gledala u prazan sto ispred nje.
Dobro je znala šta je očekuje. Sati ispitivanja i ponižavanja, jer je ona na kraju krajeva ipak bila ćerka mafijaša.
Nije više bilo suza odlučila je da bude hrabra, znala je da je u susednoj prostoriji oni posmatraju. Tako su je na grub način izveli iz džipa kao da je neki kriminalac. Ruke su je još uvek bolele od njihovih stisaka.
Pogled joj je bio bezizražajan. Tolike godine skrivanja pale su vodu. Bilo je gotovo za nju, plašila se i da pomisli šta će da urade sa njom.
Najviše se plašila da bi mogli da je pošalju nazad u Rusiju. Iskoristili su njenu jedinu slabost protiv nje, Anu. Trebalo je da je otera od sebe dok još nije bilo kasno, molila se samo da ona bude dobro.
Vrata su otvorila i začula je vise broja koraka da ulaze u prostoriju u kojoj je bila smeštena.
Odlučila je da bude hrabra i izdržljiva nasuprot svemu.

Sa stolom ispred nje seo je stariji čovek, mogao je da bude godišta njenog oca ili nešto mlađi imala je osećaj da ga je već videla a spaživši pločicu sa imenom na njegovoj uniformi setila se i odakle joj je poznat. Pored njega je stajao komadant Damjan, žena poručnik I još jedan vojnik koji su je priveli.
"Jeste li poslužili našu gošću sa nečim?"
"Ne želim ništa." Rekla je bezizražajnim glasom.
"Ovo će biti dugačka noć, razmislio bi na tvom mestu." Rekao je general proučavajići to lice koje ga je gledao bez traga života na njemu.
"Ni ne sumnjam u to generale Mišiću. Likujete u sebi sada zar ne?" Na njenom lice se pojavio provocirajući osmeh.
"Verujem sa ste dugo priželjkivali ovaj trenutak, uspeli ste da uhvatite poslednjeg preživelog člana porodice Orlov. Možda dobijete orden časti od ruskih kolega nakon što završite sa mnom. ."
"Na tvom mestu bi pazio kako se ponašam i sarađivao, osim ako ne želiš da te deportujemo nazad u Rusiju.
Oni neće ni malo da budu fini prema tebi kao mi." Rekao je Damjan sa velikom dozom upozorenja u glasu.
"Treba da znaš da je ovo zajednička misija sa našim kolegama iz Rusije. Prihvati da si uhvaćena i da nemaš izbora osim da sarađuješ, Irina."
Rekao je general a ona je pognula glavu, baš kao što je i pretpostavila ponašali su se prema njoj kao prema kriminalcu. Bila je uplašena.
"Kako ste me pronašli?"
"Nisi u mogućnosti da postavljaš pitanja."
"Onda pređite na razlog zbog kojeg sam ovde, generale? Čisto sumnjam da ste se ovoliko namučili da me pronađete da biste samo proćaskali sa mnom." Rekla je oštro, uplašena da bi uskoro mogla da dobije napad panike. Oko nje su bili stranci i nije im verovala iako su imali uniforme.
Kroz misli joj je prolazio najgori scenario da je vraćaju u Rusiju iz koje je jednom jedva živa pobegla.
"U redu, počećemo od početka. Kako ste ti i tvoj brat Aleksej pobegli mafiji, i kako si uspela da napustiš Rusiju potpuno sama."
"Zar stvarno moram da pričam o tome? Zašto odmah ne predjete na glavnu temu!" Upitala je očajno, nije želela da se priseća trenutka koji je promenio ceo njen život iz korena. Trenutka kada je izgubila celu porodicu pred očima.
"Odgovaraj na pitanja koja ti se postavljaju!" Damjan je upozorio sa povišenim tonom. Nije mogla da poveruje šta zahtevaju od nje.
"Molim vas!" Uputila je generalu  preklinjajuci pogled ali nije pomagalo.
"Sve ovo može brzo da se završi i bez posledica ako kreneš da sarađuješ."
"Bez posledica?" Nasmejala se kroz suze " Vraćate me u prošlost u kojoj sam izgubila sve i jedva preživela a tvrdite da ću otići odavde bez posledica.
Zanima vas istina ali upozoriću vas, biće vam teško da svarite ono što ćete da saznate."
"Ništa našta već nismo navikli."
Nisu joj ostavljali ni malo izbora. Sa bolnim uzdahom je pokušavala da prikupi snage za to što mora da uradi. Bilo je i previše bolno prisećati se Alekseja i njena dva starija brata. Ali nije imala izbora, želela je da na bilo koji način izbegne da je deportuju nazad u Rusiju.
"Kada su počeli pucnjevi Viktor, moj najstariji brat je zatvorio mene i Alekseja u kućicu za igranje koju je naš otac napravio specijalno za nas. Bila je na kraju dvorišta iza kojeg je odmah bila šuma, i bila je dobro zaklonjena od tuđih pogleda. Odatle smo gledali kako masakriraju jednog po jednog člana naše porodice. Viktor nam je pre nego što su mu prerezali vrat pogledom dao znak da se spasavamo kako znamo jer nam niko ne može pomoći.
Izašli smo iz kućice držeći se za ruke i počeli da bežimo kroz šumu ali jedan od njih nas video i upucao Alekseja u nogu." U očima su joj je ponovo nakupljale suze, kao i uvek kada bi se setila svog omiljenog brata.
"Alekseju je uskoro ponestalo snage i nije mogao dalje. Šuma je bila gusta i maglovita, pokušao je da ih usmeri na drugi pravac. Mene je naterao da se sklonim na naše tajno mesto koje se nalazilo nedaleko odatle i za koje niko osim nas dvoje nije znao uz obećanje da će doći čim ih se reši. Čekala sam ga satima ali nije došao, umesto njega po mene je došao očev poslednji veran  čovek i poveo me sa sobom. Kada smo  potražili mog brata našli smo njegovo spaljeno telo na istom mestu na kojem smo se rastali. Prepoznali smo ga po prstenu kojeg smo mu ja i moja dva starija brata poklonili sa rodjendan, i ostacima odeće.
Jedno vreme sam boravila kod tog čoveka, krio me je kod sebe. Kasnije kada je postalo opasno sklonio me je u jedno sirotište u Bugarskoj,  smatrao da je to možda i najsigurnije mesto. Nakon dve ipo  godine surovog života u tom sirotištu je izbio požar koji je progutao mnogo dece i mislili su da sam i ja bila među njima."
"Kako si preživela?"
"Ugrabila sam priliku i pobegla, u sirotiste su se toga dana došli sumnjivi ljudi  a direktorica je kada je razgovarala sa njima gledala pravo u mene. Bilo je jasno šta traže. Ušla sam u voz koji je vozio za Rumuniju i sakrila se u delu u kojem su smeštali prtljag, niko me nije primetio.
Od tada sam postala lutalica ni u jednom mestu se nisam zadrzavala dugo. Ne kraju sam sa izbeglicama koje sam pronašla pobegla u London. Tamo  sam sa ostalom decom odvedena u sirotiste.  Nakon nekog vremena sam pronašla staru prijateljicu moje majke koja je živela u Londonu. Ona me je uzela kod sebe  i pomogla da promenim ime a zatim sam tri godine živela u Parizu sa njom i njenom porodicom dok nisam došla ovde." Porodica koja je usvojila su bile Ana i njena majka.
"To je sve. O traumama i  posledicama koje su ostale nakon takvog života ne želite da slušate." Bila je nezamislivo lukava, spretna i obučena za preživljavanje. Preživeti sve to u tako ranim godinama i usput ostati pri zdravoj pameti nije bilo lako za poverovati, ali ona je bila i više nego ozbiljna pred njima. Niko zapravo nije ni sumnjao da je ona mogla sve to.
Ipak je bila Dimitrova ćerka.
"Možemo sada preći na pravi razlog zašto sam stvarno ovde?" Nisu imali više sta da je ispitaju o njenom životu, želela je samo da tom mučenju dodje kraj, bila je na izmaku snage.
"Šta je to što se tiče mog oca a da vas zanima generale? Koja od njegovih tajni je razlog našeg susreta?"