Senke prošlosti

Trauma

Prošlo je još nedelju dana pre nego što su joj dozvolili da ode iz bolnice.
Bio je čudan osećaj ponovo biti izvan njenih zidina, imati novo srce u grudima, bilo joj je teško da poveruje da je konačno pobedila bolest sa svojim gotovo nikakvim šansama.

"Za svojih dvadeset godina doktorskog rada, ti si bila jedan od najtežih pacijenata koje sam lečio.
Ali i jedina koja si dokazala da i nemoguće može da bude moguće." Sećala se razgovora sa svojim doktorom prethodnoga dana.
"U tebi je ili neka nadljudska snaga ili imaš mnogo odlučnog anđela čuvara koji nije hteo još da te pusti.
Kako god da bilo čestitam, u tebi je sada novo, zdravo srce koji će kucati u tim grudima još puno godina."

Gledala je u svoj ožiljak na grudima u ogledalu. Bio je velik, a ispod njega malo niže nalazilo se još dva ožiljaka od noža.
Nije se najbolje sećala toga dana, ali je bila uverena da joj je to bio poslednji.
Sećala se da je svom ubici gledala u oči.
Bila je sigurna da umire.
Ipak uspela je preživi je, ali zašto se osećala tako čudno sada kada je sve bilo gotovo?
Zašto je osećala kao da je nešto jednostavno drugačije?
Kao da nešto fali i da se nešto ne poklapa?
U njoj je sada ipak bilo novo srce koje je ranije pripadalo nekom drugom.
Neko je izgubio svoj život ali je produžio njen.
Spremala se da umre ali bila je živa i gledala je sebe u ogledalu.
Ti ožiljci će zauvek da ostanu deo nje. Nikada neće moći da ih se otarasi.
Damjan je ušao u kupatilo, po izrazu njenog lica mogao je da shvati o čemu razmišlja.
Obgrlio je svojim rukama i oboje ih pogledao u ogledalu.
"Volim te više od svega, znaš to."
"Čak i sa ovim ožiljcima?"
"Nikakav ožiljak na tvom telu me ne može naterati da prestanem da te volim i želim istom merom kao i ranije.
Mogu samo da te volim još više.
Izgledaš savršeno kao i uvek." Pokrio je njena ramena sa bademantilom i podigao je u svoje naručje vraćajući je nazad u svoj krevet.
Obavila je ruke oko njegovog vrata i spustila glavu na njegove nage grudi kada je vratio nazad u svoj krevet.
"Biće sve u redu malena, prebrodićemo ovo zajedno."
"Obećavaš?" Imala je glas poput male devojčice, bila je uplašena i razumeo je.
Probudila se iz kome nakon pet meseci i nije joj bilo lako da se vrati normalnom životu i pronađe sebe ponovo.
Doktor joj je preporučio psihologa ali je odbila što ga i nije iznenadilo, ali njena tišina jeste.
Nije pričala puno, bila je povučena i zatvorena u sebe. Ponekad kada bi je posetio neko od prijatelja sa kojima se pre operacije redovno viđala i družila ili neko iz njegove jedinice za kojim je bila bliska, gledala ih je kao strance.
Kao da je pokušavala da se seti ko je ko, u nekom trenutku je mogao da vidi i strah u njenim očima, kao da se plašila njihove blizine.
Trudila se da to niko ne primeti ali on je poznavao najbolje. Znao je značenje svakog njenog pogleda.
Bilo mu je krivo jer ne želi da razgovara čak ni sa njim ali po doktorevom mišljenju ne smeju nikako da je pritiskaju i postavljaju nepromišljena pitanja koji bi mogla da je zbune, i najbolje bi bilo da je puste da sama na psihičkoj bazi prihvati sve što joj se dogodilo i pronađe način da ima se vrati kao stara ona.
Rekao je da je takva zato što je doživela neku vrstu traume ili šoka nakon što se probudila nakon toliko vremena.
Nisu mogli da očekuju da to neće ostaviti posledica i na njenu psihu i da će na neki način izgubiti pojam o vremenu i životu pre operacije.
Čak i sećanja na Olgu i njega koji su joj bili najbliži su joj bila mutna.
Njega je prvog videla kada se probudila iz kome a Olgu je tražila da vidi ali onda je zapala u šok.
"Obećavam." Rekao je i spustio poljubac na njeno teme.
"Videla sam te u jednom od svojih snova." Rekla je nakon duge tišine
"Želiš li da mi ispričaš o tom snu?"
"Ne sećam ga se puno. Ali se sećam hladnoće koju sam osećala." Na neko vreme je opet zaćutala kao da je pokušavala da se seti.
"Bilo je neopisivo hladno. Hodala sam prugom i tražila neko sklonište od te zime. Sećam se tog tunela kojeg sam ugledala. Iza mene je bilo sivilo, ali na kraju tunela je bila svetlost koja me privlačila svojom toplotom.
Tada si se pojavio ti. Ne sećam se našeg razgovora ali se sećam da su tvoje ruke bile tople,nisi želeo da me pustiš da uđem u taj tunel."
"Obećao sam da nikada neću pustiti tvoju ruku, i držaću se tog obećanja do svog poslednjeg daha."
"Mi smo mrzeli jedno drugo kada smo se upoznali, kako to da smo završili zajedno?"
"Mrzeli smo i povređivali jedno drugo
sve dok se na kraju nismo umorili i priznali da sve to radimo kako bi suzbili ono što osećamo.
Ti si meni spasila život u Rusiji a ja sam pet meseci svakodnevno bio pored tebe u bolnici i nestrpljivo čekao da ponovo otvoriš te oči bez kojih sam bio kao izgubljen."
"Jesi li u nekom trenutku bio spreman da odustneš?"
"Nikada." Rekao je nakon kratke tišine
"Odustao bi od svega ali od tebe nikada."
Zatvorila je oči i utonula u san.
Volela je tog čoveka, njega je prvog ugledala kada je otvorila oči, njemu je verovala. U njegovoj blizini nije osećala strah, osećala je samo sigurnost.