Senke prošlosti

Bitka za moj zivot

To je bio dan koji nikada neće zaboraviti.
Vrisci, sirene, ljudi koji viču na ulici dozivajaći jedni druge, bežeći sa mesta teškog okršaja.
Staklo od prozora koje se rasulo po njemu nakon pucnjeve je napravilo bar ogrebotina po njegovom licu i rukama.
Još uvek u šoku osvrćao se oko sebe tražeći svoje prijatelje po restoranu.
Vanja je sedeo na podu i držao se stomak, Ivan se gegao ka njemu držeći se za nogu koja je krvarila.
A onda se ispred njega pojavila Olga.
Na obrazu je imala posekotinu od stakla koja je krvarila a u ruci je držala telefon na kojem je bio nepoznati broj.
Bila je prebledela.
"Mila. Pronašli su je."

Bolnica, više kola hitne pomoći su uletela u njen krug.
General je već bio stigao, pored njih su medicinski radnici projurili gurajući nosila za sobom.
Na njima je bila ona, oči su joj bile zatvorene.
Rekli su im da ima više ubodniih rana.
Bluza koju je gledao kako oblači tog jutra je bila natopljena njenom krvlju.
Pre nego što su nosila nestala u operacionoj sali njena beživotna ruka je skliznula iz njih. Bila je prekrivena njenom krvlju.
Borili su ze njen život, bila je izgubila previše krvi. Tražili su dobrovoljce da joj hitno daju krv.
Njeno stanje je bilo kritično.
Nisu mogli ništa da urade osim da čekaju.

"Kako se to dogodilo?" Damjan je stezao pesnice ne skidajući pogled sa prozora iza koga je bila ona, još uvek kritično ali rekli su da je za sada stabilno.
"Presreli su je na centru. Verovatno su je pratili. Niko nije video napadača."
0dgovorio je Miloš.
"Taj gad joj je poslao poruku pre nego što je napao." Olga je sedela na stolici pored njih sa Milinim stvarima uz sebe.
Nju su prvu bili pozvali zato što je njen broj bio poslednji pozivan sa Milinog telefona.
Rekla je kako će izaći na kratko i da ne brine.
"Napisao joj je da zamisli poslednju želju jer je će danas umreti. Želeo je da zna da je došao po nju." Pustila je suzu da joj sklizne niz obraz.
"Nije bila otvorila poruku, sigurno nije stigla da je vidi. Ugrabili su priliku da je povrede dok je bila sama i nezaštićena."
"Da li je živa?" Začuvši to pitanje  svi su se okrenuli, iza njih je bila Ana.
Odmah je dobila bezbroj prezrivih pogleda a Damjan je grubo uhvatio za ruku i povukao je.
"Kojeg đavola ti tražiš ovde? Gubi se!"
"Imam pravo da budem ovde!" Istrgla je svoju ruku iz njegove.
"Izgubila si to pravo posle svega što si joj uradila!"
"Nisi ni ti svetac. Treba li da te podsećam?"
"Ne iskušavaj moje strpljenje i gubi se odavde!"
"Ja sam bila uz nju kada niko od vas nije a ti nemaš pravo da određuješ ko ide a ko ostaje."
"Prekinite oboje!" Jovan je stao između njih dok su oni streljali jedno drugo pogledom.
"Ona se tamo bori za život. Pitanje je da li će pregurati noć, a šta vi radite?
A ti!" Povukao je Anu u stranu
"Ako želiš da ostaneš ovde bez provokacija. On nije svetac, a ja sam jos manje." Uputio joj je preteći pogled i vratio se kod Damjana koji je slomljeno posmatrao Milu sa prozora od sobe u kojoj je bila priključenu na raznorazne aparate.
"Obećao sam joj da ću je uvek štititi." Rekao je tiho, niz obraz mu se skotrljala suza. To je bio prvi put da vidi suzu u njegovim očima. Prvi put da je iko video takvu njegovu stranu.
"Ali nisam uspeo da ispunim obećanje.
Nisam uspeo da je zaštitim."
"Nisi mogao da znaš, i nas su napali." Stavio je ruku na njegovo rame.
"Niko nije mogao da predvidi ovo."
"Ako je izgubim...nikada neću oprostiti sebi." Bio je potpuno skrhan, šta god da rekli nisu mogli da promene način na koji se osećao.
Želeo je da on bude u tom krevetu umesto nje. Želeo je da se vrati nazad u to prokleto jutro i da ostane sa njom.
"Ona je jaka devojka." I general im je prišao "Prebrodila je puno gorih bitaka. Siguran sam da će pronaći snage da prebrodi i ovu."
"Kao da joj već nije bilo dovoljno svojih bitaka pa su morali da joj nametnu i ovu." Rekla je Olga tiho, povučena od ostalih.

Prošlo je još nekoliko sati, Milino stanje je i dalje bilo isto.
Rekli su da je ta noć od presudnog značaja za nju. Trebalo je da povrati snagu za operaciju koja je predstojala, nisu smeli da rizikuju da je operišu tako slabu.
General je neke od njih uspeo da otera iz bolnice da nebi stvarali veliku gužvu.
Ali mnogi su odlučili da ostanu, niko nije hteo sa ode dok se osoba koja im je svima unela toliko radosti u životima sada i sama bori za svoj.
Jovan se vratio iz kafiterije sa kafama u poslužaoniku a jednu ponudio čak i Ani. Gledali su se nepoverljivo ali uzela  je kafu iz njegove ruke.
Nikoga nisu puštali u njenu sobu, mogli su samo da je posmatraju sa prozora.
Odjednom monitori oko nje su krenuli da pište, umesto otkucaja njenog srca pokazivali su ravnu samo ravnu crtu i tada je sve počelo.
Medicinska sestra koja je proveravala je istrčala iz njene sobe dozivajući doktore.
Milino srce je bilo stalo, nije uspela da se izbori do kraja.
Naredno što su mogli da vide su bili doktori koji su sa šok aparatima pokušavali da je ožive.
Njeno telo se dizalo i spuštalo ali bez uspeha. Doktori su upućuvali čudne poglede jedni drugima koje nije mogao da razume.
"Vrati se. Vrati se molim te." Govorio je u sebi "Ne možeš tek tako da odeš.
Ovo ne može da bude kraj.
Pronađi snagu da mi se vratiš. Možeš ti to. Ti si najsnažnija osoba koju poznajem. Ne idi, Mila. Ne ostavljaj me bez sebe."
Držao je ruke na prozorima pogleda prikovanog na njeno beživotno telo očajno je dozivajući da im se vrati nazad.
Doktori su pokušali još par puta da je reanimiraju, bili su spremni da odustanu kada su se na monitoru pokazali slabi otkucaji njenog srca.
Zatvorio je oči i odahnuo, uspela je.
"Spremite sve za operaciju. Ne smemo više da čekamo."

"Hoće li da bude dobro?" Zaustavio je doktora na vratima.
"Ne želim da vam dajem lažne nade komadante. Nakon povreda koje je zadobila danas izgledi da operacija uspe su veoma slabi ali pokušaćemo sve što je u našoj moći. Za sada se nadajmo samo da će njeno telo uspeti da prihvati nov organ."  Odgovorio je na njegovo pitanje i ostavio ga samog.
Olga je briznula u plač kada je ugledala sa prozora tako nemoćnu.
Nije želela da prihvati kako je to možda poslednji put da je vidi živu.
Ona je bila njena hrabra devojka, njen mali borac. Njena najbolja i jedina drugarica, nije bila spremna da je izgubi.

U trenucima kada se pripremala operacija koja je trebala da odredi dalji tok njenog života. U trenutku kada je doktor stavljao masku na lice a sestra pripremala skalpere i druge instrumente i usmeravala veliku lampu sa svetlošću  u nju. I dok je ona bila u dubokom snu, mogla je da oseti da se vodi glavna i poslednja bitka za njen život.
Oko nje je vladala neka čudna zima. Pokrila je ramena sa rukama drhteći od hladnoće. Nikada joj još nije bilo tako hladno. Čak ni u onim danima kada je lutala ulicama nakon što je pobegla iz sirotišta od ubica koji su došli po nju nije osećala takvu hladnoću.
Nedaleko od sebe je videla veliki tunel i poželela je da se sakrije u njemu od zime.
Pošla je prema njemu, bila je na korak da uđe kada je osetila ruku na svom ramenu kako je povlači nazad.
"Ne idi tamo." To je bio Damjanov glas
"Ali hladno je." Rekla je "Zar ti ne osećaš ovu hladnoću?"
"Ne idi tamo"
"Zašto?Želim samo da se malo ugrejem."
"Ako zakoračiš unutra, više neću moći da doprem do tebe." Imao je grubo i ozbiljno lice. Kao da nije bio stvaran.
To nije bio njen Damjan, mesto na kojem su bili nije bilo stvarno, a ona je ranije toga dana gledala svom ubici u oči.
"Umirem zar ne?" Tužno se nasmešila.
Na kraju tunela je bila neka čudna svetlost koja je svojom toplinom privlačila da krene prema njoj.
Kako je u stvarnom svetu operacija zapala u predskazane teškoće tako je svetlost na kraju tunela sve više privlačila.
"Vreme je da krenem."
"Ne želim da te pustim tamo."
"Moraš, nema drugog izbora."
"Moraš da izdržiš Mila. Još samo malo, ostalo je još samo malo. Ne smeš da se predaš sada."

"Kakvo je stanje?" Doktor je stajao iznad njenog tela na operacionom stolu krvavih rukavica.
"Puls joj je sve slabiji, plašim se da nece izdržati."
"Još malo. Mora da izdrži još samo malo."

Za to vreme u Rusiji Senka je sa balkona posmatrao Moskvu u njenom punom sjaju, noć joj je davala posebnu lepotu.
Nikolaj je dao svojim ljudima znak da se odmaknu i pridružio mu se u pogledu na grad ispred njih koji je uskoro trebao da postane samo njihov.
"Teško je ranjena, bore se za njen život." Čaša koju je držao u ruci je nakon tih reči pukla od njegovog stiska.
"Rekao sam ti da ne možeš pobediti u ovoj igri a da usput i ti ne izgubiš nešto.
Bila je teško bolesna, ovo je samo ubrzalo ono što je bilo neizbežno.
Ali pre nego što je napadnuta Irina nam je svima ostavila mali poklon.
Obradovaće te kada čuješ."
"Usudili su se da je napadnu, ništa me neće zadovoljiti više od njihovih glava pod mojim nogama."