Senke prošlosti

Vesti

"Baš ništa nije pokušavala ova zadnja dva dana?" Upitao je Damjan u neverici ispijajući svoj viski.
"Mirna je. Mislim da ni onoga dana  zaista nije imala pojma da je Ana kupila kartu u njeno ime. Irina se ne bi usudila, dobro zna da je držimo na oku. A i bolesna je, I sam si to video."
"Videćeš kad ozdravi, neće ta devojka sedeti mirno."
"Mislim da se varaš." Rekao je a Damjan ga je upitno pogledao. Opet je imao tu facu, njegov zamenik nikada ne greši u proračunu.
"Šta želiš da kažeš?"
"Ana. Ta devojka je glavni problem. Izgleda nevino na prvi pogled ali mislim da uopšte nije tako nevina. Seti se samo  kad je Irina bila u pritvoru Onoliki advokati, blesave tužbe. Nije izlazila iz baze. Zašto bi to radio za nekoga ko ti nije ništa.?"
"Znači i ona ima svoje mesto u celoj ovoj priči."
"Upravo tako. Irina za sad neće biti problem, još uvek prihvata da je otkrivena. Sve što može je da ometa istragu."
"Nije kao ni da želi da saradjuje u njoj.
"Zar to general nije rešio?"
"Ne može on tu ništa, niko od nas. Ona zna da je pobeđena i da više nema gde da se sakrije. Ne veruje nam, krila se godinama a mi smo bili ti koji su je pronašli.
Ona je ćerka mafijaša, pre će nas pustiti da je mučimo nego  što će da odluči da sarađuje. Obučavaju ih za takve situacije od kad nauče da hodaju.
Dimitar joj je isprao mozak, još uvek živi u njegovoj senci."
"Šteta što ona mora da plaća cenu zbog njegovih grešaka. Ta devojka zaista ne zaslužuje to."
"Ne žalim je. Svako na kraju dobije sta zaslužuje. Karma nikoga ne zaobilazi."

Ali šta je ona zgrešila pa joj je karma vratila? Kakav je zločin ona napravila pa je morala da bude kažnjena?
Iako se osećala bolje očaj i beznađe je nisu napuštali.
Počela je da se guši u kući. Ana je bila svuda oko nje. Brinula se da li je jela, da li je popila terapiju, tražila je svaki način da je oraspoloži. Tolika briga ju je gušila, želela je bude sama i da razmisli šta dalje.
Šetnja joj je delovala kao dobra ideja. Pomislila je da ode u taj park ali na samu pomisao da on pripada komadantu Damjanu nije se usudila da kroči u njega.
Pitala se da li je neko od njegovih ljudi u njenoj blizini. Sigurno je prate, izveštavaju ga o svakom njenom pokretu. Mrzela je osećaj da je neko prati.
Pogledala je u nebo, dok su joj kapi kiše kvasile obraze, pitala se da li će ikada da se olobodi njih i svoje prošlosti.
Nastavila je da šeta a uskoro pažnju joj je zaokupio tabloid na ulici koji je prenosio najnovije vesti.
Oko tabloida je bilo okupljeno par ljudi koji su čitali vesti dok je ona stajala u mestu ne verujući u ono što vidi.
"Otkriveno novo skladište oružja čuvenog vođe podzemnog sveta. Dimitar Orlov koji je zajedno sa svojom porodicom ubijen pre deset godina u svojoj vili u Moskvi, posedovao je još jedno tajno skladište oružja.
Kako je u pitanju opasno hemijsko oružje pokreće se pitanje da li je poznati vođa sarađivao sa teroristima?
Vlasti su izjavile da se protiv njega pokreće istraga. Porodice čiji su članovi izgubili živote zbog poznatog vođe izjavili su svoju zahvalnost Srpskoj i Ruskoj vladi jer će konačno moći da pronadju mir.
Prisetimo se ko je bila čuvena porodica Orlov"
"Ne." Niz obraze su joj skliznule suze. To nije smelo da se desi. Nisu smeli da dozvole da istraga ode i u medije.
Osećala je kako joj se srce lomi na delove. Bol joj je razarao dušu i telo na samu pomisao da će ceo svet gaziti i pljuvati po imenima njene porodice. Zar njena braća ni na nebu ne mogu da imaju svoj mir?
Bila je besna i znala je pravo mesto i osobe na koje će da izbaci svoj bes.
Ušla je u bazu čvrsto stežući pesnice ne obazirajući se na dozivanja i prekore vojnika koji su pokušavali da je zaustave.
"Gospođice ne možete tamo!"
"Skloni ruku sa mene!" Odgurnula ga je i bez kucanja upala u genralovu kancelariju.
"Šta se dešava Ilija kakva je to buka?"
"Gospodine generale Izvinjavam se ali gospođica je insistirala da vas vidi, nismo mogli da je ." Rekao je poručnik opravdavajući se dok su ga Damjan i general streljali pogledom, bili su usred sastanka.
"U redu je. Slobodan si." Rekao je a poručnik je izašao a Mila je imala ubilački pogled.
"Polazi za mnom!" Damjan ju je zgrabio za ruku a ona ga je snažno odgurnula od sebe ostaviši ga u šoku.
"Sklanjaj ruke sa mene! Prekšili ste dogovor generale!" Uperila je prstom u njega dok je on potpuno mirno sedeo na fotelji. "Rekla sam vam da ne želim da se ime moje porodice razvlači po medijima. Jeste li svesni šta ste uradili? Svi pričaju o njima i blate ih."
"Razumem tvoj bes ali trebalo je da budeš svesna da može doći do toga."
"Razumete moj bes!" Nasmejala se "Šta to dopuštate sebi? Odakle vam takva sloboda da objavite istragu u medijima. Odvrati ste?"
"Jesi svesna gde se nalaziš! Pazi kako se ponašaš!" Povikao je Damjan, devojka je prelazila granicu.
"Ili sta?" Prostrelila ga je pogledom "Odvući ćeš me u tamnicu? Prokleto sam svesna gde se nalazim a vi se varate ako mislite da ću tako lako preći preko ovoga. Vi ste oni koji su prešli granicu?"
"I šta ćeš da uradiš po tom pitanju?" Damjan je upitno pogledao i prekrstio ruke "Tužićeš nas? Napravićeš listu odstrela? Ne možeš ništa Irina!"
"Ovako pokušavate da zadobijete moje poverenje?" Vratila je pogled generala.
"Varate se ako mislite da možete da me naterate da učestvujem u vašoj maloj prljavoj istrazi. Učiniću sve što je u mojoj moći da je uništim a verujte mi uradiću to. Svima ću vam dokazati da moj otac nije bio kakvim ga predstavljate."
"Želiš da znaš ko je bio tvoj otac?" Genral je kipteo od besa niko se još nije usuđivao da se ponaša tako bahato pred njim.
"Onda izvoli?" Iz fioke je izvadio crnu kasetu i stavio je pred nju" U njoj ćeš saznati sve o prljavom životu tvog oca.
Vodi je odavde, dosta mi je ove drame!" Rekao je a Damjan je grubo ščepao za ruku i izveo napolje.
"Mnogo se ti praviš pametna, znaš! Zbog ovoga bi mogla da ležiš u zatvoru."
Dok je grubo vodio kroz hodnik osećala je kako joj se mrači pred očima. Bes i prevelika doza adrenalina koju je proizvela u sebi je uzimala maha.
Da je nije zadržao i sa rukom oko njenog struka privukao sebi pala bi na pod.
"Jesi li dobro? Hej!" Blago je udario po obrazu osvestivši je.
"Pusti me!" Odmakla se od njega i pridržavajući se uza zid krenula prema izlazi iz tog mesta.
"Prati je." Zaustavio je Nikolu koji im je krenuo u susret "I obavesti me kad stigne kući."

Ana je satima čekala u njenoj kući umirajući od brige i straha šta bi mogla da uradi kada vidi vesti.
Kada je čula vrata da se otvaraju odahnula je kada je videla na vratima.
"Mila gde je bila do sad? Znaš li koliko sam brinula?Mila?" Bila je neobično bleda a pogled joj je bio prazan izgledala je kao da u njoj nije bilo ni malo života.
"Videla si vesti?" Znala je to po tom licu koje je bez života gledalo.
"Videla sta?" Ona uopšte nije bila dobro.
"Hajde da sedneš..." Pokušala je da joj priđe ali ona ju odgurnula od sebe.
"Mila?"
"Zašto me vise ne ostaviš na miru? Šta hoćeš od mene, zar ne vidiš da se raspadam? Ostavite me na miru, hoću da svi nestanete, ne želim nikoga da vidim!" Doživljala je panični napad.
Počela je da vuče kosu da se udara, a zatim i da lomi sve što bi joj našlo pod ruku.
"Mila! Mila smiri se!" Ošamarila ju je i probila uz sebe pokišavajući da joj otme parče stakla iz ruke koje je ona čvrsto stizala povređujući sebe. Krv je sa njene ruke padala na pod.
"Pusti to?"
"Gotovo je. Sve je gotovo. Za sve sam ja kriva. Izdala sam ih. Izdala sam svoju porodicu!" Bespomoćno je plakala a Ana je konačno uspela da iščupa krvavo staklo i njene ruke i baci ga na pod.
"Ššššš. Moraš da se smiriš. Molim te, zbog mene. Ništa još nije izgubljeno. Smislićemo nešto samo se smiri."