Senke prošlosti

Istina

Skoro je bila noć kad je Damjan začuo kucanje na vratima.
Nije se iznenadio kada je Milu ugledao na vratima. Očekivao je.
Dobro je znao da će je upecati na svoj mamac.
Kaput na njoj je bio mokar od kiše koja je neumorno padala.
Drhtala je od hladnoće, oči su joj bile natekle od plakanja, a u ruci je držala tu crnu kasetu.
Ćutke se pomerio da uđe a ona je nekoliko trenutaka oklevajući ušla.

Bila je tiha i bleda. Nije ništa progovarala, samo je nemo gledala ispred sebe još uvek drhteći.
Doneo je topli prekrivač sa sprata i pokrio je njime, a zatim seo na fotelju nasuprot kauča na kojem je bila ona.
"Ja....nisam znala gde da odem."
"Osećaj se kao u svojoj kući." Ni ona sama nije znala zašto je tu. Bila je potpuno pogubljena suočena sa realnošću. Uplašila se tišine u sopstvenoj kući nakon svega što je videla na toj kaseti.
Spustio je viski i dve čaše na sto.
"Želiš li da razgovataš o tome?"
"Da li je sve ono...istina?" Želela je da čuje drugačiji odgovor ali on nije želeo da je laže.
"Da." Odgovrio je posle nekoliko trenutaka tišine i ostao je u šoku kada je devojka ispred njega celu čašu viskija popila na eks.
Nije bila naviknuta na alkohol. A viski je bio jak.
Nakon što se pribrala od pića niz obraze su počele da joj se kotrljaju suze. A zatim je briznula u plač, tu ispred njega.
Plakala je dugo,bez prestanka.
Nije ni pokušavao da je spreči, trebalo joj je to.
Svet joj se upravo bio srušio. Posle toliko godina neko joj je konačno otvoro oči. Sada je samo bilo pitanje kako će i na koji način to da prihvati i sta planira dalje da uradi.
"Ne znam o čemu razmišljaš ali želim da znaš da to što plačeš ne znači da si slaba, već da si dugo bila jaka." Nasuo je i sebi još jednu čašu.
"Godinama si živela u senci svog oca. Na kraju je i od tebe napravio žrtvu."
"Žao mi je... žao mi je zbog svega." Jedva je izgovorila.
"Nisi ti ta koja treba da se izvinjava.I ništa od ovoga nije tvoja krivica.
Tvoj otac,koliko god ti bilo teško da se pomiriš sa tom činjenicom je sa svojim poslovima povukao na dno i tebe i tvoju porodicu. Ali ti si sada slobodna.
Možeš da radiš sa svojim životom šta god hoćeš.
Nije više bilo suza na njenom licu, ostalo je samo razočarenje i umor.
Koliko god čaša da popila nije mogla da izbegne istinu.
"Doneću ti nešto da presvučeš tu mokru odeću."
Otišao je ostavivši je samu.

Kada se vratio ona je već bila utonula u san.
Spustio je jedini komad odeće za koji je mislio da bi joj odgovarao.
Nasuo je sebi još jednu čašu viskija i zavalio se u fotelju.
Nije mogao da prestane da je gleda.
Izgledala je tako sićušno i krhko kao da bi mali povetarac mogao da je odnese.
Izgledala je poput deteta dok je tako nevino spavala.
Sada je on bio taj koji nije bio ravnodušan i to mu se nije sviđalo.
Ali je uspeo.
Naterao je da vidi istinu.

Milu su sunčevi zraci naterali da otvori oči, uplašeno se se pridigla na lakat kada je shvatila da nije u svojoj kući.
Na stočiću je stajala čaša sa vodom, tableta i ceduljica na kojoj je bilo ispisano par reči.
"Ne, nisam to uradila!" Rekla je sa očajem u glasu, prisećajući se prethodne noći. Glava je užasno bolela.
"Kada se probudiš uzmi tabletu, trebaće ti. Ključ ostavi u saksiju ispred vrata."
Pročitala je ceduljicu.
"Jaoooooo!!!" Prekrila je lice rukama i nogama udarala u pod od sramote.

Dok se vraćala kući, prolazeći parkom ponovo je spazila to jezero, zaklonjeno drvećem.
Nije mogla da se suzdrži, sa nekoliko cvetića koje je usput ubrala sišla je do njega i sela na mostič.
Zamišljeno je gledala u  močvaru.
Istina je uhvativši je nespremnu potpuno slomila. Njen otac je bio ubica, ubijao je čak i malu decu. Pitala se da li je ikada pomislio na njih dok je to radio. 
Kako čovek koji ima svoju decu može da ubija tuđu? Da li je ikada mislio na njih, na svoju decu?
Ali ona nije bila njegovo dete, ona je samo bila siroče koje je uzeo kod sebe i dao joj svoje prezime.
Ali zašto? Zašto bi tako loš čovek ogajao tuđe dete kada je tako bez savesti ubijao drugu? Da li je ona bila jos neka njegova tajna, ili samo objekat koji je koristio za svoje tajne? Ko je ona uopšte? Bila je potpuno izgubljena.
Imala je tri cvetića u rukama i svaki je bio namenjen za po jednog brata. Treći nije imala hrabrosti da baci u vodu.
On je bio namenjen za Alekseja. Nikada nije oprostila sebi što ga je ostavila samog toga dana iako je on insistirao da se ona sakrije.
Sećanje o njemu joj se ponovo vraćalo.

Bio je to mali poljski cvetić koji je držala u rukama a ona je volela poljsko cveće.
"Rina?" Kroz misli joj je prolazio njegov glas kada joj je doneo narukvicu ispletenu od poljskog cveća.
"Vidi šta sam ubrao za tebe?"
"Tako je lepa, hvala ti!" Čvrsto ga je zagrlila a on je mrzeo zagrljaje, osim onda kada je ona bila u pitanju.
"Kako se tako oduševljaš malim sitnicama?"
"To je zato što su one iz ljubavi."
"Moja pametnica." Blago ju je počešao po glavi "Uskoro ću da ti kupim istu ovakvu ali pravu, da te uvek podseća ne mene."
I kupio joj je ali je i ona bila izgubljena kao i sve ostalo, nije joj ostalo ništa što bi je podsećalo na njega osim uspomena.
On je uvek mrzeo taj svet koji je njihov otac izgradio. Mrzeo je Dimitra više od bilo čega na svetu. Tada nije mogla da razume ali sada može. Njena braća su morala da znaju čime se njihov otac bavio. Bili su stariji od nje a ona je još uvek bila mala. Imala je svega deset godina kada ih je izgubila.
Uvek joj je govorio da će je jednom odvesti iz te kuće i spasiti od Dimitra. Govorio je da će barem ona da ima normalan život kad već oni to ne mogu.
Nikada neće da oprosti ocu zbog svih zlodela koje je počinio i što joj je oduzeo jedinu stvar koja je činila srećnom u životu, njenu braću.

Kada se Damjan vratio sa posla tog dana stvari su bile uredno nameštene, a ćebe uredno spakovano.
Čaša u kojoj je bila voda je bila prazna a pored nje je bila ceduljica.
"Hvala na svemu."