Senke prošlosti

Krenuti dalje

"Obećaj mi da nećeš onako da nestaneš kao juce? Zahtevala je Ana dok su narednog jutra u dnevnom boravku pile čaj.
"Obećavam. I izvini. Bila sam stvarno nesnosna zadnjih dana. I ponašla sam se odvratno čak i prema tebi a ti to nisi zaslužila.
Znam da sam te povredila svojim ponašanjem, ne mogu nikako da se opravdam i iskupim pred tobom. Žao mi je.
"Nisi bila dobro. Prošla si kroz teške situacije i valjda sam te razumela."
Situacija u koju se našla ju je ostavila bez teksta. To nije bila Mila koju je ona poznavala, jer ona Mila koju je ona znala ne dozvoljava sebi toliko emocija i nežnosti.
Htela je da je pita da li je dobro ali nije se usuđivala.
"Volim te i draga si mi. Ti si mi jedini osećaj porodice koji mogu da imam.
Ali moraš da me pustiš da se sa svojim problemima suočim sama."
Uzdahnula je i nasmešila joj se. Mila nikad nije volela pažnju i kada joj naiđe loš period bila bi sama.
Nije podnosila ničiju blizinu. Gušila bi se, osećala pritisak i jednostavno odlazila.
"Zato si juče otišla?"
"Nisam želela da me gledaš u takvom stanju. Nisam mogla da se smirim, uzimala sam jednu pilulu za drugim i na kraju sam samo izašla. Sada sam dobro ne brini." Nasmešila joj se i uzela njenu ruku u svoju.
"Ali?" Znala je da ide još nešto uz dobro sam.
"Ali moraš da me pustiš na miru. Ako si ovde ne mogu da se suočim sa svim ovim problemima.
Moram sama sa pronađem rešenje za njih. Moram sama da pronađem način kako da se oporavim, inače ću poludeti.
Ne mogu da odem odavde dok se slučaj ne reši. Moj život je veo tajni a čak je i moje postojanje i njegova svrha jedna od tih tajni. Ako ne pronađem odgovore na njih nikada neću moći da pronađem svoj mir. Ne želim više da se krijem, želim da budem konačno slobodna.
A ti moraš da se vratiš svom životu."
Ana je dobro znala šta pokušava da uradi. Želela je da je otera od sebe jer šta god da je nameravala nije je želela blizu sebe jer se plašila da bi zbog nje mogla da se nađe u opasnosti.
A dobro je znala i da ne može da je odgovori od te odluke, koliko god da želela to.
"Otac me je zvao da se vratim u Pariz, jer ima da mi saopšti nešto. Svakako bi morala da odem na neko vreme."
"Je l je sve u redu?"
"Verovatno je rešio da se oženi ponovo i to ne želi da mi kaže preko telefona."
"Hoćeš li ti da budeš u redu?"
"Hoću, sve dok sam i dalje glavna naslednica njegovog bogatstva."
Nasmejale su se, to je bio prvi put nakon dugo vremena da se Mila smejala.

Ana je nakon dva dana otišla nateraši je da će joj se javljati bar jednom dnevno i će da vodi računa o sebi.
Znala je da će joj nedostajati ali tako je bilo najbolje za obe. Ana je morala da se vrati svom životu a Mila je morala da se suoči sa svojom prošlošću sama.
Nakon što je ispratila na avion otišla je na kontrolu kod svog doktora koji uopšte nije bio zadovoljan njenim stanjem i prepisao joj novu terapiju.
Pored svega što joj se desilo nije ni očekivala drugačiji ishod kontrole.
A onda je nevoljno otišla da obavi poslednji zadatak koji je imala tog dana a koji joj uopšte nije prijao.
Sam pogledati na vrata te vojne baze budio joj je u njoj loše uspomene.
"Zdravo. Ja sam Mila Vojinović, verovatno ste upućeni da sam u obavezi da se jednom nedeljno javim kod vas." Rekla je poručniku na recepciji a on je odmahnuo glavom.
"Nemam to ime."
"Irina." Rekla je sa uzdahom, moraće da obavi ozbiljan razgovor sa generalom u vezi toga.
"Orlova?" Pogledao je upitno a ona je potvrdno klimnula glavom.
"Potpiši se ovde i slobodna si."
Uradila je kako je rekao i okrenuvši se da konačno izađe naišla je na poznato lice koje joj se smešilo.
"Neko je došao sam a da nismo morali po njega. Napreduješ. Sećaš me se zar ne?"
"Teško te je zaboraviti." Odgovorila je a Olga se nasmejala
"Vidim da si ozdravila od našeg poslednjeg susreta."
"Trudim se." Odgovarala je kratko nije verovala toj devojci.
"Hajde čistiću te kafom kad si već došla."
"Mislim da to nije dobra ideja." Nije stigla ni da se pobuni kako treba a Olga je već odvukla u kafeteriju.
"Pa,kako si?"
"Kao glavni osumnjičeni ako svi ovi ljudi nastave da bulje u mene." U koju god stranu da bi pogledala uhvatila bi nečiji pogled na sebi što joj je stvaralo nelagodnost i napetost.
"Sviđaš mi se samo zbog tog crnog humora koji poseduješ."
"Drago mi je da sam te oraspoložila."
"Nisi mi odgovorila na pitanje. Kako si?
"Iako je ovo poslednje mesto na koje želim da budem dobro sam. Ali imam osećaj da si ovde zbog generala ili komadanta. Šta žele od mene?"
"To tvoje nepoverenje zaista vređa, nisi ovde ni zbog jednog od njih. Ovde si jer mi se pije kafa a ne volim sama da pijem kafu."
"Mogla si to odmah da kažeš. Nisam ljubitelj kafe ni pravljenja društva onima koji je piju. A pogotovo ne onih koji su mi stražarili ispred zatvorske ćelije."
"Samo sam radila svoj posao."
"Posao ti je da stojiš ispred ćelije?"
"Ti si prva ispred čije ćelije sam stražarila." Odgovorila je a Mila se pronicljivo nasmejala.
"Verovatno nisi smela da spavaš od straha da ne upotrebim svoje pankerske veštine i pobegnem ti ispred nosa."
"Stvarno si zabavna." Namrštila se
"Žao mi je. Nisam dobra u sklapanju prijateljstva. I nisam u potrazi za njima. Ali imam jedno pitanje."
"Samo izvoli."
"Šta je V-ćelija?"

Bila je sigurna da se ta devojka pošteno ismejala nakon njenog pitanja.
"V-ćelija je za zatvorenike koje žive na visokoj nozi a na njihovu žalost dospeli su kod nas. Ili za one koje želimo da izolujemo od drugih zatvorenika. Sve u svemu tu ćeliju ne dobija svako."
Pitala se da li bi trebalo da se oseća posebno zato što nije bila u istoj ćeliji sa drugim zatvorenicima. Ili se to general na kraju ipak malo sažalaio nad njom.
Kuća je bila tiha kada se kasno tog dana vratila. Ana joj je već nedostajala.
Dok je sedela u fotelji, ispijajući topli kakao gledala u kišu kako pada sa prozora, razmišljala je o rečima tog komadanta.
Mrzela ga je zbog svega što je uradio ali bio je u pravu, očajnički je želela da pronađe novu svrhu za životom.
Kaseta koju joj je general dao je stajala u činiji na staklenom stočiću pored fotelje.
Ana ju je ne znajući šta je stavila u činiji, pre nego što je otputovala.
Nije je zanimalo šta je u njoj. Komadant se ponovo igrao sa njom, nije u njoj bilo ništa važno. Pokušavali su da je ponovo nasamare. Neće ponovo da padne na istu foru.
Ali šta ako su ipak bili u pravu i ako stvarno treba da je pogleda?
Uzela ju je u ruke i dugo proučavala.
Neće ništa da bude ako je posluša. To su verovatno ponovo samo neki glupi neosnovani dokazi koje je general prikupio.
Izvadila je CD i ubacila ga u DVD.
Na kompjuteru se uskoro pojavio dokument a ona je ne oklevajući kliknula na njega i video je počeo.
Uskoro je na videu prepoznala svog oca. Bio je to prvi put da ga vidi živog i kako se kreće posle toliko godina.
"Papočka." Rekla je na Ruskom a onda zbunjeno pogledala u čoveka koji ne prilazio njenom ocu na videu. Izgledao je opasno i strašno, čak iako je to samo bio video podilazila ga je jeza od njega. Za njim su se čuli vrisci i u tu mračnu prostoriju su nasilno uvedeni muškarac, žena i dvoje male dece od me vise deset i osam godina.
"To su oni?" Upitao je Dimitar a masa od čoveka pored njega je potvrdno klimnula glavom.
"Znači radiš za Srpsku vladu." Pogledao je u čoveka koji je klečao prebiven i bespomoćan pored svoje porodice.
"Pusti njih, imaš mene."
"Znaš li koliko sam novca izgubio jer si me ocinkario svojim nadležnima? Milione!" Povikao je a Mila je ustuknula od straha.
"Okrugli sto sada upire prstom u mene jer nisam doneo isporuku i ti misliš da ću te tako lako pustiti sa tim? Koga želiš prvo da gledaš kako umire? Sina ili ćerku." Deca i žena su se zagrlila i počela da plaču.
"Preklinjem te. I ti imaš porodicu, imaš ćerku. Molim te."
"Znači prvo ćemo ćerku." Podigao je pištolj i upucao devojčicu." Mila je vrisnula i prekrila lice rukama.
"Ne podnosim cinkaroše. Čak i da u pitanju moja porodica, ubiću svakoga ko se usudi da mi upropasti posao.
Završi sa ostatkom i otarasi se tela." Mila je ne odgledavši snimak do kraja izvadila kasetu i bacila je na pod sa, posmatrajući je sa strahom u očima.
Njen otac, njen voljeni otac koga je volela više od bilo čega je ubio nevinu devojčicu. Naredio je ubistvo cele jedne porodice.
Ustala je sa poda i uzela ponovo kasetu u ruke.
Odgledaće je celu koliko god je scene koje su bile u njoj uništile.
Bila je odlučna, do kraja će odgledati istinu o svom ocu.