Senke prošlosti

Nepozvani gost

"Moramo da budemo brze jer ovde će uskoro da postane gužva. Ako Nikolaj ne dođe po nas onda ce to bude Lav.
Mislim da je sad svima postalo jasno da sam se vratila u igru."
Rekla je Mila kada su se ponovo  ušunjale u tu napuštenu vilu u kojoj je Mila odrastala i to kasno u noć jer su bile svesne da ih nadgledaju sa svih strana.
"Ako ne bude ni jedno od to dvoje onda će to bude vlada. Sigurna sam da već pretpostvljaju koji je bio razlog tvog iznenadnog zahteva da se vratiš u Rusiju."
"Zato smo mi večeras ovde da završimo sa ovim pre nego što general dođe za nama." Bilo joj je čudno ali ta vila je izgledala isto kao što joj se prikazivala i u snovima. Tragovi od požara po zidovima, uništeni nameštaj, prazne sobe, paučina svuda oko njih. Polomljena okna od prozora koja su udarala o zid pod naletom povetarca su sa svojim zvukovima koje su usput ispuštala, njihov boravak u vili tako kasno činila još jezivijim.
Sve je bilo isto, čak i hodink kojim je išla samo što zidom pored nje nije lebdela utvara prateći je u korak već Olga, koja se grčila od straha.
"Ovo mesto je dovoljno jezivo preko dana ali noć ga čini još strašnijim.
Kao da smo u kući strave kojoj nema kraja. Koliko smo hodnika i tajnih tunela već prošli?"
"Trebalo bi da smo tu." Rekla je Mila i zaustavila se ispred poslednjih vrata na dnu hodnika.
"Ovo je bila tajna soba u kojoj je moj otac krio stvari koje nije hteo da niko iz porodice ili bližih saradnika zna.
"Ne želim ni da znam odakle ti znaš za nju."
"Ja nisam bila samo član porodice, već i  pandorina kutija svog oca."
Vrata su bila zaključana ali nije ih bilo teško obiti, bila su trula od starosti i neodržavanja.
Soba je bila poluprazna i ispreturana.
Izgleda da joj Mila nije bila jedini posetilac. Neko je bio tu davno pre njih.
"Nisi jedina koja je želela da istraži ovu sobu, neko te je preduhitrio."
"Veruj mi, to je sada najmanje bitno jer
nisu pronašli ono što su tražili."
"Kako možeš da budeš tako sigurna?" Upitala je zaintrigirano a Mila je prišla ćošku koji je bio najviše prašnjav i pokriven nabacanim knjigama koje su tu verovatno provalnici bacili kada su provalili. Sklonila ih je nogom u stranu i napipala deo poda koji je bio šupalj.
"Šta je to?" Upitala je Olga u neverici na šta je Mila samo ćutke uzela metalnu šipku koja je bila kraj prozora i njome razbila drveni pod.
"Prvobitno je ovde stajao očev radni sto tako da je njegov tajni sef bio dobro skriven. Kada su opljačkali vilu sigurno si odneli i njega jer je bio italijanski i skup. Ali on nije ni približno vredan kao ono što se nalazi u ovom sefu."
Olga je u neverici gledala kako sklanja parčiće slomljenog drveta oko sefa i kuca šifru.
"Kako nisi zaboravila šifru sve ove godine?"
"Zato što je to datum kada je Dimitar dobio svoje mesto za Okruglim stolom.
Dan koji ne može da se zaboravi a koji ne zna svako." Odgovorila je. Dan koji je predskazao njihovu sudbinu.
Kada je otvorila sef Olga je ostala u šoku. U njemu je osim par po njenoj nebitnih hartija stajalo  bezbroj bisernih ogrlica i čitavo malo brdo raznobojnih dijamanata.
"Samo jedan taj dijamant bih rešio sve moje probleme."
"Dijamanti nisu ono što tražimo. Ovo jeste." Rekla je i stavila ispred njih hartiju sa nekoliko rečenica u obliku šifri.
"Šta je to?"
"Mesto gde je prvobitno stvoren Okrugli sto. Mesto gde je sve počelo i mesto gde ćemo pronaći Lava.
Ako nisi znala moj otac je bio jedan od onih koji su stvarali taj klan. Uložio je previše u njega da bi ih pustio da ga se reše tako lako."
"Ali zar na kraju ipak nisu i od kakvog je značaja to parče papira sada?"
"Ja i Aleksej smo živ dokaz da ga se nisu potpuno rešili. A ovaj papir nam daje adresu od poslednjeg mesta gde je Lavu ostalo da se sakrije. Ovo mesto je fabrika svog zla koji Okrugli sto pravi i prodaje a vredi bilione."
"Što znači da je sada živa trka ko će prvi da stigne do njega."
"Upravo tako. Ali mi je imamo i sada smo mi u prednosti." Odgovorila je i zatvorila sef
"Moramo da idemo dok nije svanulo.
Verovatno već znaju da smo ovde."
Uzela je Olgu za ruku i krenula da je vodi prema izlazu kroz vilu.
To je bio njen oproštaj od tog mesta.
Poslednji put da je posećuje, ali nije se osvrćala, zatvarajući vrata od te vile u kojoj je odrasla zajedno sa svojom braćom zatvarala je i vrata od svoje prošlosti.
Čim su izašli sačekala su ih svetla od auta.
"Kasno, već su ovde." Rekla je i brzo povukla Olgu u ćošak gde svetla nisu mogla da ih dohvate.
"Nikolaj?"
"Mnogo gore. Repertirala bi pištolj da sam na tvom mestu." Rekla je što je Olga odmah bez razmišljanja i uradila.
"Šta ćemo sad?"
"Idemo ovim putem." Povela ih je u pravcu odakle je već jednom pobegla od tih ljudi.
"Moramo da požurimo!" Morala je da ih izvede iz šume pre nego što im krenu u susret.
I bile su gotovo na izlazu kada ih je obe zaustavila glasna eksplozija i kada su se okrenule iza sebe mogle su da vide vilu kako nastaje u plamenu.
Olga je saosećjano pogledala u Milu, to je ipak bilo mesto gde je odrasla ali Mila nije odavala nikakve emocije.
Duboko u sebi je znala da je to bilo delo njenog brata. Uništio je i poslednje sećanje na Dimitra i njihovo detinjstvo.
"Dobra stvar je da više ni od koga ne moramo da bežimo." Olga je bila sarkastična
"A pod lošem podrazumevaš dijamante koji su takođe nestali sa vilom."
"Pa..."Počešala se po glavi
"Nisi valjda!" Pogledala je u neverici a Olga je slegnula ramenima
"Šteta je da večno ostanu tamo i ne brini nešto ćemo dati i u dobrotvorne svrhe. Oni su tvoje nasleđe, nije kao da smo ih ukrale."
"Ne mi, nego ti..." Iz šume se lomljenje grančica "Znaš, ti dijamanti su jednim delom i Aleksejevi, nama je bolje da krenemo jer osećam da nismo sami u ovoj šumi."

"Šta planiraš da uradiš sa tim papirom?" Upitala je kada su sigurno stigle u hotel
"Kome god da je daš iskoristiće je u svoje svrhe."
"Imam bolju ideju, iskoristićemo je u naše svrhe."
"A kako ćemo to uradimo?" Upitala je pronicljivo
"Mi nećemo ništa onaj ko treba sam će nam pokucati na vrata."
"Aleksej?" Upitala je a Mila je klimnula glavom
"Želi da dodje od Lava pre vlade. Sa ovim papirom kod nas moraće da se suoči sa mnom."
"Stvarno misliš da je u njemu ostao još neki deo Alekseja kojeg pamtiš?"
Nakon tog pitanja u sobi je zavladala tišina a Mili je dugo trebalo da smogne snage i odgovori joj.
"Bili smo deca kada su nas razdvojili.
I sama sam se nepovratno promenila od tada. Prošle su godine.
Ali on je goreo za mene. On je bio prvi koga sam ugledala kada sam se probudila iz kome.
Ne mogu da verujem kako je i prema meni njegovo srce zatvoreno, da sam i ja u njegovim očima neprijatelj.
Jednom smo obećali da ćemo čak iako nas u budućnosti razdvoje pronaći put jedno do drugog.
Poruka koju mi je ostavio ono veče je dokaz da se još uvek seća."

Prošao je još jedan dan koji su provele u hotelu čekajući. Mislile su da ništa ne može da krene po zlu a plan koji su osmisli to veče je bio besprekoran, a onda je Olga došla sa pokislom facom.
"Šta je bilo? Zašto si se toliko dugo zadržala?"
"Imam loše vesti." Ustezala se da joj kaže jer vesti nisu mogle da budu lošije.
"Reci mi šta se dogodilo. Još više me plašiš kada čitaš."
"Obe vlade, general Mišić i Damjan sada znaju da je Senka, Aleksej.
Proglasiće ga za državnog neprijatelja a general i Damjan su na putu ovamo."
"Ako oni dođu to znači..."Kucanje na vratima je sprečilo da dovrši rečenicu do kraja.
"Očekuješ nekog?" Upitala je na šta je Mila odmahnula glavom.
"Vreme za večeru je davno prošlo."
Kucanje se ponovilo a Olga je uzela svoj pištolj sa stočića i repertirala ga.