Senke prošlosti

Dve muve jednim udarcem

Probudila se rano, Damjanova glava je počivala na njezinom stomaku.
Bilo je vreme da ga probudi jer je rekao da će morati na posao rano, ali tako je lepo spavao da joj je bilo žao da ga budi. Želela je da ga još malo gleda dok spava.
Sinoć je samo banuo kod nje i rekao kako nije mogao da izdrži i da je morao da dođe.
Dok ga je tako posmatrala pitala se kako je moguće da se iz mržnje rodi ljubav kao njihova?
Njih dvoje koji nikako nisu verovali u ljubav, koji su mrzeli jedno drugo iz dna duše sada dišu jedno za drugo.
Volela je Damjana, volela ga je više od svega. On je bio ljubav njenog života.
Njen Damjan, njen dečko, njeno sve.
Pripadao je samo njoj i ona je pripadala samo njemu.
Promeškoljio se na njenom stomaku a onda je sanjivo otvorio oči.
Dočekao ga je njen osmeh.
"Zašto si budna ovako rano?" Rekao je sanjivo.
"Moraš na posao, zakasnićeš."
"Mislim da sam baš onde gde treba da budem." Spustio je poljubac na njene usne.
"Volim te." Rekla je zanesena njegovim očima.
"Ne koliko ja tebe." Spuštao je poljubce po njenom vratu a onda i jedan nežan na ožiljak na njenim grudima.
"Zakasnićeš." Povlačio je njenu spavaćicu i ostavljao joj poljubce po grudima i stomaku.
"Neće mi zameriti." Njena spavaćica se ubrzo našla na podu a onda i njen veš i za sekundu je uplovila u vrtlog strasti boreći se za vazduh.
Bio je nežan ali ona je želela starog njega, prstima kojima je šarala po njegovim leđima izazivala ga je da bude grublji, da je ljubi opsesivnije i gladnije. Pustio je da bude na njemu a ona je spuštala poljubce po njegovim grudima i niže potpaljujući ga još više i nadokanađujići mu sve izgubljene mesece koliko nisu imali jedno drugo.
Želela je da ga zadovolji, da mu pokaže koliko ga voli i koliko je samo njegova.
I malo je reći da je uspela, i njega i sebe je iznenadila granicama koje je prešla tog jutra.
"Preseli se kod mene." Rekao je nakon što joj je glava iscrpljeno pala na njegove grudi.
"Ozbiljan si?" Uzvratila mu je pogled, i bio je ozbiljan, njegov pogled joj je to i potvrđivao.
"Zašto da ne? Volimo jedno drugo, želim da se svako jutro budim pored tebe."
"I ja želim isto, ali ova kuća, Olga..."
"Olga je velika devojka, neće joj ništa biti. Zašto me gledaš tako, jednom bi svakako morala da se preseliš kod mene."
"Jednom? To bi onda značilo da sam tvoja žena a ako me sećanje dobro služi rekao si da ne nameravaš nikad da se oženiš." Pronicljivo ga je pogledala.
"Obećao sam ti večnost, planiram da to i ispunim." Srce joj se topilo od njegovih reči. Želeo je večnost sa njom, sa njom!
Pored svih žena, on je želeo samo nju.
Nakon još malo leškarenja ustali su.
On je obukao uniformu a ona svoj jutarnji mantil.
"Ne želim da znam." Rekla je Olga kada ih je zatekla kako zajedno i nasmejani izlaze iz Miline sobe.
Nije se sećala da je Damjan došao kod njih, ako je uopšte i ušao kroz vrata.
"Ni ja." Rekao je Damjan kada je u Milinom dnevnom boravku zatekao Ivana, Dzonija i Danijela.
"Komadante! Otkud vi ovde?" Momci su odmah ustali sa fotelje kada su ga ugledali.
"Zašto? Ovo je moja devojka a koliko znam ovo je njena kuća."
"Ostavi ih na miru. Momci su uvek dobrodošli ovde, oni su porodica."
"Tako znači? Zašto si onda mene uvek terala kada god sam ja želeo da dođem?" Rekao je na šta je Mila pocrvenela a momci su pogledali u pod suzdržavajući smeh.
"Šta vi stojite tu? Ispred mene! Ovo nije prihvatilište."

"Je l ovo neko malo ljubomoran?" Upitala je Olga podrugljivo i pružila joj šolju sa čajem.
"Ma samo se šali sa njima. Znaš ga."
Bezuspešno je pokušavala da sakrije crvene obraze od nje.
"Ne znam samo kako je ušao noćas, jer koliko se sećam vrata su bila zaključana a ti si rano otišla na spavanje." Mila ništa nije odgovorila ali njen osmeh joj je bio dovoljan da shvati kako ga je verovatno provukla kroz prozor od svoje sobe samo kako nebi morali da budu sa njima.
Pitala se koliko je puta do sada uradila a da oni ništa nisu shvatili.
"Nebitno, neke stvari je najbolje ni ne znati. Šta si planirala danas." Upitala je
"Mislim da ću posetiti generala, dok je Damjan na terenu. Želim da prvo sa njim razgovaram i da vidim kako stoje stvari."
"Reći ćeš mu za Alekseja?" Mila je na kratko ućutala nakom tog pitanja i zamislila se.
Saznanje da je njen brat živ joj je i dalje bilo tako nestvarno i neprihvatljivo.
"Ako im kažem to će im pomoći da ga uhvate a ako ne kažem izgledaće kao da ih izdajem."
"Da budem iskrena ne verujem da njega iko može da uhvati."
"Ti si ga videla, srela si sa njim. Kako je izgledao? Šta je rekao? Da li je pitao za mene?"
"Spasao mi je život." Olga je tih dana razmišljala o njemu više nego što bi trebalo, više nego što je smela da dozvoli sebi. Njegove oči ostale su joj urezane u sećanju, njegova blizina, čak i miris. Njegovo izvinjenje za to što je morao da uradi kada je onesvestio.
On je neprijatelj, govorila je sebi.
Izbaci taj susret iz misli, zaboravi ga!
On je opasnost, ako ga ponovo vidiš tvoja dužnost je da ga privedeš pravdi.
Mila je imala taj molećivi pogled, želela je da zna svaki detalj o svom bratu.
"Rekao je kako nikada nije želeo da te povrede zbog njega. Žao mi je što ne mogu da ti kažem to što želiš da čuješ.
Maska na njegovim licu je otkrivala samo njegove oči. Nisam sigurna ni kako sam procenila tu njegovu blizinu i pogled. Spasio mi je život, iako je mogao jednostavno da me ubije i skloni sa puta."
"Ne mogu verujem da je živ. I što je najgore da je on Senka za kojim smo toliko tragale. Kako na vreme nisam shvatila? Kako sam mogla da budem tako naivna?"
"Kako si mogla da znaš?" Olga je zagrlila " Želeo je da svi budu ubeđeni da je mrtav. Ne možemo da znamo zašto je isto želeo i za tebe.
Možda je mislio da će te tako zaštiti od tih ljudi, i od sebe."
On bi upravo tako i postupio, bila je svesna te bolne činjenice.
Uradio bi sve samo da je skloni iz sveta u kojem su odrasli. Samo da je zaštiti.
Ali zašto od njega? Zar je stvarno postao osoba kojim su ga opisivali?
Ubica iz tame. Osvetnik.
Zar je od njega samo ostala njegova senka? Koliko su morali da ga povrede da postane takav? Kako se spasio od njih? Jesu li ga mnogo mučili, koliko ga je bolelo, zar mu je telo stvarno prekriveno ožiljcima?
Bilo je toliko pitanja a ni jednog odgovora. Na neka pitanja se plašila i da uopšte čuje odgovore?
Znala je samo jedno, mora da ga pronađe po svaku cenu i da se uveri da je to stvarno on. Da je njen voljeni brat stvarno živ.

General je sedeo u svojoj kancelariji kada ga je posetila.
"Mila otkud ti? Sedi molim te, nisam te očekivao danas. Raskomoti se."
General je bio srećan što je vidi i iznenađen njenom posetom u isto vreme.
"Kako si?"
"Mnogo bolje, hvala na pitanju." Odgovorila je učtivo. Imao je nekako zabrinut izraz na licu i umoran.
I Damjan je umeo da izgleda tako kada bi se vratio sa posla. Iako je govorio kako je samo umoran, ona je osećala da je posredi nešto drugo.
"Kada si već tu, želim da ti se zahvalim za sav onaj posao koji se odradila za nas i pored teškog perioda kroz koji si prolazila. Bilo je od izuzetno velike pomoći."
"Ne izgleda mi da je baš tako. Onoga dana nisam samo ja napadnuta, izvršili su napad i na vas."
"Bio je to težak dan za sve nas."
"Zar vam ono što sam ostavila nije pomoglo da pronađete glavnog šefa Okruglog stola?" Upitala je a njegov zamišljeni pogled joj je to i potvrdio.
"Šta je moglo da krene po zlu?"
"Identifikovali smo ga ali smo ga izgubili. Dve jedinice su bile poslate na njega, nije nam se vratio ni jedan čovek, živ." Rekao je to sa očajem i ogorčenjem u glasu.
"Postavio vam je zasedu?"
"I to kakvu." Nasmejao ogorčeno
"Kao da je znao da dolazimo po njega.
Postarao se da niko ne preživi a onda nam pobegao. Sakrio se tako dobro da koliko god snage i napora uložili da ga ponovo lociramo samo gubimo još više ljudi i sredstava.
Ne zna ko je opasniji od te dvojice."
"Mislite na Senku?" Upitala je sa strahom u glasu.
"Na koga drugog. Pronađe način da se umeša u svaki naš posao.
Nakon što je onako krvoločno ubio desnu ruku našeg šefa podzemlja pala mi je napamet dobra ideja da ih pustimo da se poubijaju međusobno i da odrade naš posao umesto nas.
Bilo bi to dve muve jednim udarcem, onaj koji preživi lako bi pao u naše ruke."
Da nije znala ono što sada zna, složila bi se sa tom idejom.
Ali saznanje da je Senka kojeg oni toliko žele da se reše na lukav način zapravo njen brat nije moglo da dozvoli to ali nije znala ni kako da ih spreči, ruke su joj bile vezane.
"Kako god da bilo u Moskvi su sada veliki neredi. Niko nije više siguran."

Iznad Moskve je sijao pun mesec, ali vreme je bilo varljivo.
Uskoro su mesec počeli da prekrivaju olujni oblaci i Moskvu su umesto meseca obasjavale munje i gromovi.
Aleksej je stajao pored balkona u slabo osvetljenoj sobi i mirno posmatrao oluju koja se nadvila nad gradom.
Na sebi je imao samo crne pantalone.
Sada su njegovi ožiljci bili potpuno otkriveni. Zauzimali su celu jednu polovinu njegovih leđa i dopirali čak do vrata. Telo mu je bilo prekriveno tetovažama.
Na vratu je bila velika tetovaža anđela u plamenu kako silazi na zemlju.
Pali anđeo, baš poput njega.
"Kada si pre deset godina došao ovde, bilo je baš ovakvo nevreme." Nikolaj mu je prišao iza leđa.
"Kiša je padala kao nikada do tada, sevalo je sa svih strana a neko je u pola noći lupao na vrata.
Bio je to dečak, mokar do gole kože, iznemogao, jedva je stajao na nogama, pun rana koje su teško zarastale.
Bio je pun nepoverenja i sa ubitačnim pogledom ali je očajno želeo da se sakrije od oluje."
"Bilo je to njegovo poslednje odredište.
Čovek koji se nalazio iza njih je bio davno otuđena porodica.
Nije znao da li sme da mu veruje ali nije imao više šta da izgubi.
Davno sam prestao da se plašim oluja striče, kada nemaš gde da sakriješ od njih, onda prestaneš i da ih se plašiš.
Postao sam oluja koje se drugi plaše."
"Došao si na kraju puta. Ostao je još samo Lav." To je bilo ime vođe Okruglog stola.
"Njegova smrt će biti najbolnija.
Mučiću ga tako da će me moliti da ga ubijem. Ni vlada ga neće spasiti od mene."
"Možda vlada baš to i želi. Da se vas dvoje poubijate međusobno i da oni prigrabe ono što ostane. Na lukav način će smaknuti dve muve jednim udarcem."
"Šta ostane nakon oluje striče?" Upitao je posmtrajući oluju koja je potpuno prekrila Moskvu
"Ostane pustoš. To će biti ono što će zateći kada budu došli po ostatke.
A ako budu želeli još jednu oluju, dobiće je. Pitanje je samo koliko će ih preživeti."

Milu je probudila oluja.
Damjan je pored nje čvrsto spavao.
Ustala je i prišla balkonu.
Napolju je bilo strašno, toliko da se uplašila.
U grudima je imala čudan nemir.
"Aleksej." Rekla je tiho, dozivajući njegovo ime se i probudila.
Sanjala je kako ga je izgubila, kako ga je Lav ubio njoj ispred očiju a general je došao da pokupi ostatke.
Niko se nije obazirao na njene vriske i zapomaganja. Prolazili su pored nje kao da je ne vide.
Bio je to strašan san, strašan kao i ta oluja napolju.
Pred njom je prdostojala jedna teška odluka, i koliko god da zazirala od same pomisli na nju i šta će morati da uradi nije bilo drugog izbora.