Senke prošlosti

Istina

Bio je to još jedan san, ili još jedan košmar.
Opet je šetala starom opustelom vilom koja joj je nekada bila dom, a sa njom je opet bila ta senka koja je lebdela zidovima pokazujući joj put.
Izašla je iz vile i krenula za njom prema šumi.
Bio joj je poznat put kojim su išli, prolazila je njime mnogo puta.
U početku je on predstavljao put koji je vodio prema njenom tajnom skrovištu a onda se pretvorio u put za spasavanje života.
"Kuda me vodiš?" Upitala je ali nije bilo odgovora. Utvara je nastavila da ide dalje.
Stali su tek pored jedne stene, duboko u šumi.
"Gde sam ovo?" Odgovora i dalje nije bilo a utvara se sada pretvorila u čoveka koji je ceo bio pokriven tako da ni oči nije mogla da mu vidi.
Bio je to niko drugi nego Senka.
"Ko si ti? Šta želiš od mene? Zašto si me doveo ovde?" Odgovora nije bilo.
"Hoćeš li me ubiti?" Upitala je sa strahom u očima ali on je i dalje ćutao i nepomično je gledao.
Pogledala je oko sebe, bila je okružena šumom ali znala je to mesto.
Odnekud ga je znala.
Pogled joj se zaustavio na stenu pored nje. Nje se setila.
To je bila međa kojom se završavalo njihovo imanje i mesto na kojem su pronašli Aleksejevo telo.
Doveo ju je da je ubije na mesto gde su ubili njenog brata.
Pogledala ga je suznih očiju.
Kada je rukom zamahnuo prema njoj čvrsto ih je zatvorila spremajući se na najgore, ali kada ih je otvorila on je i dalje stajao ispred nje ali sa buketokom poljskog cveća u rukama.
Pružio joj ga je a ona ga je prihvatila.
"Ko si ti? Zašto radiš ovo?" Odgovora i dalje nije bilo, nije ga više ni očekivala.
"Ne moraš da odgovoriš ali jednom ću te pronaći. Pronaći ću te. I tada ću da vidim tvoje pravi lice. Pronaći ću te."
Ponovila je i tada se probudila.
Pridigla se pokušavajući da dođe do vazduha. Bio je to čudan san.
Njena vila, to mesto u šumi gde su pronašli Aleksejevo spaljeno telo.
Spaljeno? Zamislila se.
I za Senku su govorili da ima veliki ožiljak od vatre na vratu.
Mozda je zato odveo pored stene, i on je bio povređen, i njega je neko povredio.
Njegovo cveće je i dalje bilo u vazni ali se više nije osećala prijatno pored njega.
Nakon tog sna je želela da ga se otarasi.Spustila se na sprat i bacila ga u kantu za smeće.
"Naspavala si se?" Olga je sedela u dnevnom boravku i pila kafu.
"Ne pitaj. Imala sam loš san." Rekla je još uvek pod utiskom od njega.
"Zašto ti nisi na posao?"
"Bila sam ali dali su nam slobodan dan.
Damjan je sa jedinicom na teren tako da nema nesto mnogo posla.
Zvace nas ako budemo potrebni."
"Otišli su na teren?" Uspomene na pretprošlu noć su još uvek bile sveže.
Bila je svesna šta se desilo i kakve posledice mogu da budu ako se otkrije ali nije se kajala.
Dobro je znala šta radi i želela je to. Kajanje nebi promenilo stvarnost.
Iako će se kada jednom ode sigurno kajati.
Šminkom je vešto prekrivala šljivice na vratu od njegovih poljubaca da ih niko ne vidi.
Nije joj se više javio od kada je otišao.
Ništa više nije ni očekivala od njega, znala je da ne sme.
"Ne sviđa mi se mesto na koje su otišli, brinem za njih."
"Zašto? Zar nisu obučeni za takve stvari?" Upitala je
"Jesu, ali to mesto je opasno. Okruženi su teroristima. Neko se uvek vrati odatle povređen ili u kovčegu."
Mila je taj teren shvatila kao običan teren a Olgin pogled je i nju terao da brine iako nije želela.
Nije mogla da se odupre iskušenju da se ne javi.

"Rekao si da ideš samo na teren. Olga ga predstavlja kao polje smrti."

Odgovor je usledio nakon nekoliko minuta. Što je iznenadilo.

"Moj teren nikada nije samo teren.
Znaš to i sama."

"Samo se vrati u jednom komadu."

"Mila?" Olga je pozvala a ona se trgnula i spustila telefon pored fotelje.
"General je po meni poslao nešto za tebe. Umalo sam zaboravila." Spustila je sivu kovertu na sto ispred Mile.
"Šta je to?"
"Nisam htela da otvorim bez tvog odobrenja. General je rekao da ćeš ti znati šta je."
Mila je zbunjeno uzela kovertu u ruke i kada je otvorila i videla svoj ključić u njoj odmah joj je postalo jasno šta je u pitanju.
"Pronašao je adresu skladišta od kojeg je ključić."
"Gde je?" Upitala je u neverici
"U ovom je gradu." Odgovorila je i spustila kovertu na sto.
"Prepustio je to meni. Želi da sama otkrijem šta mi je ostavljeno u tom skladištu."
"Hoćeš li da ideš?" Upitala je a Mila je na nekoliko trenutaka ućutala držeći papirić sa adresom u ruci.
"Hoću. Toliko godina čeka na mene.
Sta god da je u pitanju otkriću danas."

Sačekala je podne a onda je taksijem otišla na adresu na koju je general uputio.
Recepcionaru je već bilo javljeno da će doći i odmah su je uputili u sobu punu ormarića i ostavili je samu kada su je doveli do njenog ormarića.
Ubacila je ključ u bravu i otključala je.
U njoj je bila samo bela fascikla.
Nekoliko trenutaka se premišljala a onda je skupila hrabrost i otvorila je.
U njoj je bio papir sa potvrdom o usvajanju i zatim i krštenica.
Pripadala je njoj.
Kada je počela da je čita, zanemela je nije mogla da veruje u ono što vidi.
"Devojčica Irina Romanova, rođena 14.02.1995.
Otac Matej Romanov
Majka Anastasija Romanova"
A zatim i potvrda kada je Dimitar usvojio i dao svoje prezime.
Pored je bilo i pismo, nije čekala ni trenutka i odmah ga je otvorila i počela da čita.
"Iz naše borbe ti izlaziš kao pobednik a ja kao gubitnik.
Predajem se, pobedio si me sa onim što mi je bilo najsvetije.
Prvo si mi uzeo ženu a onda i ćerku.
Znaš gde ćemo se naći, uradiću ono što tražiš. Moj život za život moje ćerke.
Irina će jednom otkriti pravu istinu nemoj da sumnjaš da ću se postarati da je otkrije.
Šta misliš da će da uradi kada otkrije da joj je čovek koga zove ocem prvo ubio majku a onda i pravog oca a da je nju koristio kao svoje zamorče?"
Imala je osećaj kao da će svakog trenutka da padne u nesvest.
Nešto je iznutra gušilo, odjednom joj je ponestalo vazduha. Bio je to napad.
Ne mogavši više ni trenutka da provede u toj prostoriji istrčala je napolje.
Sela je na prvu klupu na koju je naišla i počela da pretura po torbi pokušavajući da dođe do pumpice za kiseonik.
Kada je konačno pronašla jedva je uspela da dođe do vazduha.
Imala je osećaj da ludi, to nije bilo moguće. To nije moglo da bude moguće.
Čovek koga je zvala ocem, koga je štitila pred celim svetom, volela više od bilo čega je ubio njene prave roditelje.
Od tog trenutka više ništa nije bilo isto za nju. Znala je i da nikada više neće.

Na vratima od generalove kancelarije se pojavila bleda poput duha, potpuno praznog gotovo mrtvog pogleda.
Uz sebe je čvrsto stezala fasciklu.
"Mila?" Ustao je sa svoje fotelje, nije je očekivao u svojoj kancelariji a pogotovo ne sa takvim izgledom.
"Matej Romanov je bio moj pravi otac a Dimitar ga je ubio." Izgovorila je i gotovo mu pala na grudi da je nije zadržao.
"Čovek koga sam zvala ocem je ubio moje prave roditelje.
Iskoristio me je kao mamac da ga ubije."
"Polako, moraš da se pribereš." Zagrlio je dok mu je ona plakala na grudima.
To je bilo jednako šokantno iznenađenje i za njega.
Ćerka njegovog najboljeg prijatelja za koju je mislio da je zauvek izgubljena je konačno bila pred njim.
Ona je oduvek i bila tu ali je nikada nije video, nije mogao da veruje da bi to mogla da bude ona iako je sumnjao.
Dimitar je pronašao savršen način kako da je zauvek sakrije od njenog pravog identiteta, zavaravajući je pričom da je spasao iz sirotišta.
Godinama je pokušavao da  pronađe i bilo kakav trag gde bi mogla da bude.
Bilo kakav trag.
Ali godinama ništa.
A sada je konačno bila tu.
Njegov amanet je bio u njegovom naručju.