Senke prošlosti

Oluja

"Kada budem završio sa tobom neće ostati deo po kojem će moći da te prepoznaju."
"Ne plašim se smrti." Rekao je potpuno spreman da zadnji dah ispusti u toj ćeliji.
"Ali trebalo bi, jer neće biti ni malo laka." Prelazio je nožem po njegovim golim grudima.
"Baš me zanima, kako bi mala Irina
reagovala kada bi videla tvoje unakaženo telo u sanduku."
"Nju ne mešaj. Želiš mene, mene i uzmi." Smeh
Senka se smejao dok je u isto vreme pravio rez na njegovim grudima.
"Kako dirljivo. Mala mafijaška princeza i komadant specijalnih jedinica.
Zabranjeno voće je najslađe, zar ne komadante?" Pokušavao je da se oslobodi okova i da mu skine tu masku sa lica. Ako mu je već suđeno da umre želeo je da i njega povuče sa sobom ali njegovi pokušaji da se oslobodi i obori ga na zemlju su Senku samo zasmejavali. Uživao je dok ga gleda tako bespomoćnog.
"Jadna Irina. Izgleda da joj je suđeno da večno gubi ljude koje voli.
Ali trebalo je da bude svesna ovoga, trebalo je da bude pametnija.
Očekivao sam da će odustati od operacije, ali iritantno je uporna.
Možda se nakon tvoje herojske smrti konačno opameti, jer ako ovako nastavi moraću da žrtvujem i nju.
A bila bi prava šteta ugasiti život u tim nevinim zelenim okicama, zar ne mislimo isto komadante?"

"Damjane?" Jovan ga je pozvao a on se trgnuo.
"I dalje razmišljaš o njemu? Taj psihopata zna da će završiti iza rešetaka ako se samo usudi da kroči na našu teritoriju."
"Tog psihopatu nisu mogli da zaustave ni Volkovovi ljudi kada je došao u moju tamnicu. Nisu mogli čak ni ga vide kada je dolazio!" Obojicu ih je pogledao
"Ne možeš da ga vidiš, ne možeš ni da mu priđeš jer je jebeno svaki put nekoliko koraka ispred nas.
Ako ikada budemo uspeli da ga uhvatimo to će biti jer je kreten želeo tako."
"Da je želeo da povredi Milu uradio bi to onog dana. Umesto da je ubije pustio je da ode, zajedno sa tobom." Rekao je Miloš.
"Taj kreten ima nesto protiv nje. Možda je pustio ali pronaći će način da je povredi ponovo. Zna kako da manipuliše sa njom i kako da je koristi za svoje igrice. Manipulisao je njome svih ovih godina pomoću Ane." Damjan je pogledao u Milu koja je bila nekoliko stolova dalje od njega sa svojim ženskim društvom.
Nije bilo planirano da izađu u isti kafić, bila je to slučajnost i nije želeo da je uznemirava. Bila je nasmejana i bilo je očigledno da je uživala sa devojkama.
"Trebalo je da je vidiš. Bila je spremna da uništi svakog ko bi pokušao da je spreči da ode po tebe. Bila je nezaustavljiva. Svađala se čak i sa generalom zbog tebe." Rekao je Jovan i potapšao ga po ramenu.
"Ta je devojka bila spremna čak i da primi metak za tebe. Čuvaj je."
"To je moja devojka." Rekao je to sa ponosom u glasu i osmehnuo joj se iz daljine.
"Koliko god da sam bežao od nje sustizala me je. Da sam mogao da biram nikada joj nebi dopustio da napravi takvu ludost zbog mene. Rizikovala je i previše zbog nekoga ko je povredio mnogo više od jednog puta.
Ali ona je jednostavno takva, nezaustavljuva.
Nikada nisam mislio da mogu da volim neku ženu." Nasmejao se i odpio gutljaj svog pića.
"Ali nju ne možeš da ne voliš. Za samo jedan njen osmeh spreman sam na sve. Te oči su i previše zla videle na ovom svetu i previše su patile.
Pobiću te kretene sve do zadnjeg ako se usude i da pokušaju da je povrede.
Zaštitiću je po svaku cenu."

Mila mu je uzvratila osmeh sa svog mesta. Sada je konačno bila srećna a njen osmeh nikada nije bio iskreniji.
Imala je sve što je ikada želela, nekog ko je voleo onakvu kakva jeste, prave prijatelje uz sebe i konačno pripadnost.
Posle toliko godina povratila je osećaj pripadnosti. Ponovo je pripadala negde, nije više bila lutalica.
Pronašla je svoje mesto pod nebom.
I volela je. Damjan je bio ceo njen svet
njeno sigurno mesto, kraj svih njenih lutanja, njena mirna luka.
Mislila je da život ne može da bude savršeniji.
"Mila stigao je paket za tebe." Olga je narednog dana ušla u kuću sa malim paketom u rukama.
"Za mene?" Pogledala je iznenađeno, ništa nije očekivala.
Uzela je kutiju i otvorila je. Na njihovo iznenađenje u njoj je stajala još jedna kutija, tamno plava i elegantna.
"Šta je to?" Olga je upitala zbunjeno a onda ostala u šoku kada je Mila otvorila   i otkrila srebrnu oglicu bogato ukrašenu dijamntima, sa najvećim zelenim kamenom u sredini.
"Nikolaj." To je poslao niko drugi nego sam Nikolaj Lavrov. Odao joj je počast.
"To je čitavo bogatstvo!" Nije mogla da skine pogled sa tog svetlucavog kamena
"Šta je to?" Mila je u ruci držala ceduljicu.
"Imao sam brata. Nismo mogli da pronađemo zajednički jezik ali nismo mogli da pobegnemo od naših krvnih veza.
On je imao porodicu ali ja nisam. Njegova porodica ja bila i moja, njegova deca su bila i moja.
Ti nisi bila naša krv ali si bila deo porodice.
Ova oglica je porodično nasleđe a tvoje oči se nesumnjivo slažu sa dijamantom koji sam dodao za ovu priliku.
Šta god da uradiš sa njom, ona je tvoje nasleđe. Sada pripada tebi.
Tvoja braća su oduvek želela da imaš život daleko od našeg sveta, njihova je želja bila da budeš slobodna.
Zato te ja u sećanje na njih oslobađam njega. Živi slobodno i budi srećna."
Pročitala je njegovu poruku i vratila ceduljicu pored ogrlice.
"Oslobodio me je."
"I bogato te darovao usput. Šta ćeš da radiš sa ogrlicom?Ne možemo da je držimo u kući."
"Izgleda da me ne mrzi onoliko koliko sam mislila." Ta je oglica nesumnjivo bila dokaz njenih reči.
"Moja braća." Tužno se nasmešila
"Pomogao mi je u sećanje na njih. Ovo je njihovo poslednje zbogom.
Bila sam u Rusiji posle toliko godina a nisam im čak ni grob posetila." Oči su joj se punile suzama.
"Nisi imala vremena. Nisi smela da rizikuješ toliko." Olga je tešila.
"Ne zaslužujem ovu oglicu ali ne mogu ni da je vratim. Ako Nikolaj želi da imam nasleđe koje se generacijama prenosi, ne smem da ga odbijem.
Navući njegov gnev je najmanje pametna ideja."
"Zanimljiv čovek. Osetiš neku tajanstvenost u samoj poruci koju je napisao. Kao da zna mnogo više nego što govori."
"Ni ne sumnjam da je drugačije." Pažljivo je zatvorila kutiju.
"Pitanje je samo koliko zna, i šta zna.
Ovo nije i njegovo zbogom."

Oglica je bila smeštena u siguran sef.
Ponovo je bila preživela odlazak iz Rusije ali posledice njenog povratka su tek sada počele da izlaze na površinu.
U snovima je ponovo mogla da čuje odjeke pucnjeva, da ponovo oseti tuđu  krv na svom licu i iznova gleda Volokova kako se guši u sopstvenoj krvi pored nje.
Budila bi se uz vrisak i brisala lice kao da na njemu još uvek ima krvi.
Osim toga od kada se vratila iz Rusije imala čudan nemir u grudima.
Ponekad bi joj srce toliko lupalo da je jedva uspevala da se smiri.
Trpela je sve do tog dana kada je bol u predelu grudi postao toliko nepodnošljiv da je imala osećaj da će se onesvestiti na sred ulice.
"Koliko je loše?" Upitala je kada  doktor doneo njene rezultate. Izraz na njegovom licu je ni malo nije odmagao već sasvim suprotno.
"Veoma loše." Rekao je na kraju
"Stanje se mnogo više pogoršalo u odnosu na poslednji pregled.
Govorio sam ti da budeš oprezna jer svako prekomerno opterećivanje može da naškodi tvom stanju."
"Znači transplatacija je ipak neophodna?" Upitala je bojažljivo, predosetila je najgore vesti.
"Mogu da te stavim na listu za čekanje novog srca ali postoji i druga opasnost...
"Opasnost da neću preživeti operaciju." Dovršila je njegovu rečenicu kada je on počeo da okleva.
"Koliko mi još vremena ostaje?"
"Mesec, najviše dva dok bolest ne uđe u poslednju fazu."
"To je malo vremena." Rekla je kroz suze. To je previše malo vremena.
Ne može da bude tako brzo! Ne može da ode tako brzo! Treba joj više vremena.
Kako da kaže Olgi, Damjanu...
On ne zna za njenu bolest.
Nikada mu nije rekla. Oporavljala se a onda je sve krenulo nizbrdo.
Kako da mu kaže, sta da mu kaže?
Slomiće ga.
A general? Nikada joj neće oprostiti jer je dopustila sebi da bude toliko neoprezna.
Ostalo joj je samo jos mesec dana života. Mesec dana da se pozdravi.
Zar može samo tako da se ode?
Za samo mesec dana?
Toliko puta je gledala smrti u oči ali zašto je tek sada bilo strah od nje?
Sada je imala šta da izgubi. Imala je ljudi koji su je voleli i koje je volela.
Život je krenuo da bude savršen a onda ne sve palo u vodu za samo nekoliko minuta.
A njihova operacija i Senka?
Ne može da ode dok ne otkrije ko se krije iza te maske.
Ne može da ode dok ne osveti svoju porodicu i ne zaustavi te ljude.
Preživela je toliko oluja u svom životu i ostalo joj je još samo mesec dana da preživi poslednju.