Senke prošlosti

Samo ja i ti

Sedela je na fotelji i nepomicno gledala u to misteriozno poljsko sveće na stolu pored nje.
"Sigurna si da ne želiš to da prijavis kod  generala ili Damjana?"
"Šta bi trebalo da im kažem? Neko mi je ostavio cveće ispred praga, mislite li da imam tajnog obozavaoca ili se naš čuveni Senka vratio u grad?"
"Nema šanse da je to on.
Da je nekako ušao u zemlju, naši bih to znali. Raspoređeni su na svakom mogućem prelazu."
"Olga niko ne zna ni da li je on uopšte napustio zemlju. Može da bude bilo gde i bilo ko. Možda je baš tu negde.
A i usput niko pa čak ni Ana ne zna da šta taj buket može da znači za mene."
"Ima značenje?" Upitala je a Mila je zamišljeno uzdahnula i pogledala na mračnu ulicu sa prozora.
"U blizini moje porodične vile u Moskvi nalazila sa jedna poljana.
Tu sam se često kao dete igrala sa svojom braćom. Oni su imali običaj da mi prave buket od poljskog sveća ili narukvice i venčiće.
Takvo cveće mi je bilo omiljeno i niko pa čak ni Ana koja zna apsolutno sve o meni, to ne zna.
To nikada nije bilo bitno i zato joj nikada nisam ni rekla."
"Zato i imaš taj čudan osećaj." Pretpostavila je.
"Zato sam i uverena da to nije slučajnost.
Taj Senka ko god da je, zna sve o meni.
A možda baš i tu malu nebitno sitnicu."
"A takav gest može da znači bilo šta.
Mozda divljenje, simpatisanje, izvinjenje jer te je razotkrio vladi ili upozorenje da je još uvek tu i da nije gotovo." Što je više govorila to je Mili srce od bojazni sve brže lupalo.
"Najviše me buni činjenica da me je spasao od sigurne smrti.
Pored nas i on se bori sa "okruglim stolom", ali njegov razlog je nejasan. Ne želi me mrtvu jer sam još potrebna.
Njemu sam još potrebna."
"I dalje mislim da to treba da prijaviš generalu. Cela ova priča je jeziva i deluje mi opasno po tebe."
"Ne mogu da to uradim." Mila je bila odlučna da tu stvar zadrži samo za sebe.
"Moj dogovor sa generalom se odnosi samo na tajnu operaciju.
Ovo je moja privatna stvar. Moj problem.
Ko god da je Senka povezan je na neki  način sa mnom. U to sam sigurna.
Neko iz moje prošlosti, neko ko je poznavao mene i moju porodicu.
To je moj problem koji želim sama da rešim."
"Onda počni od cvećare." Rekla je Olga na šta je Mila zbunjeno pogledala.
"Samo jedna cvećaraka ovako otmeno veže buket. Poznajem njen rad."
Pogledala ju je značajno a Mila joj se zadovoljno nasmešila.
Obećale su jedna drugoj da će to da bude tajna. I zajednički zadatak jer Olga nije htela da je pusti da sama vodi tu istragu a Mila se složila jer je znala koliko će joj njena pomoć biti potrebna.
Nije joj ispričala za susret sa Damjanom tog podneva.
Nije smela, jer ni ona nije bila ravnodušna kada je on bio u pitanju.
Nije mu verovala ali je potajno želela da su sve te reči koje je izgovorio pred njom istina.
I nije ona zaljubljena u njega, beskonačno je uveravala sebe u to.
Ali je privlači.
"On svakoga privlači." Ponavljala je tu rečenicu.
I ako bi nešto bilo između njih niko ne mora da zna.
"Taj muškarac ti je već jednom slomio srce." Okrenula se na drugu stanu kreveta i uzdahnula. Nije mogla da spava. Tvrdoglavo je razmišljala o Damjanu.
On nije muškarac koji bi je iskoristio.
Dobro je poznaje da zna da je to nemoguće. Da mu to neće dopustiti.
Ali nije ni muškarac koji želi ozbiljnu vezu sa njom. A ne želi je ni ona.
Ali ni ona nije ravnodušna prema njemu iako je njihov odnos prošao kroz brojne oluje.
Na lukav način je naterao da se priključi tajnoj operaciji, priveo je.
Naterao je da preživi pakao u zatvoru i nakon njega.
Još uvek mu to nije oprostila, i ne,on uopšte nije dobra ideja.
Nece je tako lako zavarati. Ne ponovo.
Ponovila je i utonula u san.

Sutradan se čim je Olgu ispratila na posao zaputila u cvećaru sećajući se adrese koju joj je Olga dala.
Želela je da ispita svaku mogućnost ako neko kojim slučajem zna nesto o toj misterioznoj osobi.
Nebi mogla da bude mirna ako ne uradi to.
Svećarka na čiju je radnju Olga uputila je bila starija žena u poodmaklkm godinama, kratke sede kose i ljupkog osmeha.
"Izvolite?" Pozdravila je kada je spazila u radnji.
"Izvinjavam se na smetnji htela sam da porazgovaram sa vama o jednoj pošiljci za koju smatram da je iz vaše radnje."
Rekla je stidljivo a starica se nasmešila.
"Naravno. Šta je u pitanju?"
"Ja..." Izvadila je buket još uvek svežeg poljskog sveća i pružila joj ga.
"Da li je ovaj buket napravljen u vašoj radnji?"
"O da." Nasmešila se prepoznavši svoje cveće.
"Stvarno?" Netremice je gledala
"Povez je svakako iz moje radnje.
Samo ja koristim takav materijal u gradu.
Lično sam ubrala to cveće, uglavnom zbog praznika ako neko poželi da plete venčiće. Nisam očekivala i da će neko tražiti buket.
Uvek žele neko elegantno cveće, da budem iskrena bas sam se iznenadila kad je taj mladić želeo poljsko sveće.
Mora da si veoma posebna osoba."
Nasmešila joj se.
"Znate li mozda ko je ta osoba?
Možete li da mi opišite bar kako je izgledao. Veoma će mi značilo i ako ste razgovarali sa njim." Pričala je brzo dok je starica zbunjeno posmatrala.
"Zatekla sam ovaj buket ispred svojih vrata juče. Bez potpisa, bez ičega.
Zato me i zanima znate li nešto što bi mi pomoglo da otkrijem ko je ta osoba."
Pokušavala je da ublaži situaciju, nadajući se da je svojim brzanjem nije uplašila.
"Ne mogu reći da smo bas razgovarali."
Progovorila je napokon i sela na svoje mesto pokazavši i njoj da sedne na slobodnu stolicu.
"Bio je veoma učtiv i ljubazan, nikada još nisam srela tako šarmantnu osobu.
Ostavio je i preveliki novac za tako obično cveće. Nije hteo da prihvati kusur."
"Možete li da se setite kako je izgledao?"
"Naravno." Rekla je na šta se ispred Mile konačno pojavio tračak nade.
"Proleće je već u jeku a on je nosio crnu rolku, to mi je bilo čudno za tako vruće vreme ali nisam se usudila da ga pitam. Takođe je nosio i crni kačket na glavi. Imao je blistav i veoma lep osmeh koji se moram priznati ne zaboravlja lako. Ali zapamtila sam ga najviše zbog jedne stvri koja mi je upala u oko kod njegove pojave."
"Koje to?"
"Nije želeo da pogleda ni jedno drugo cveće. Insistirao je baš na poljskom cveću. I da, zahtevao je da sam napravi buket, nije želeo moju pomoć.
Pazio je da svaki cvet bude na svoje mesto i da ga pažljivo veže. Baš se trudio,upitala sam ga koja je ta srečnica...."
"Šta vam je odgovorio?" Upitala je bez daha.
"Da je to iznenađenje. I da će se ta devojka mnogo obradovati jer joj je to cveće omiljeno."
"Možete li još malo da mi opišete njegov izgled. Znam da vas mučim ali moram to da znam." Obrazi su joj bili crveni i teško je disala. Plašila se astmičkog napada.
"Bio je dosta visok. Kada god je zvonce oglasilo nečiji ulazak u radnju trgao bi se. Odbivao je da mi uzvrati pogled a od kačketa nisam mogla dobro da mu vidim lice. Mislim da sam u jednom trenutku mogla da mu vidim oči, ali sunce je previše sijalo u njegovom pravcu. Nisam sigurna da li su bile zelene ili kestenjaste."
Nemo je buljila u staricu pokušavajući da dođe do reči.
"To je sve. Kao što sam ti rekla bio je veoma učtiv i ljubazan i samo je tu rečenicu izgovorio.
Ako mogu pitala bih zašto ti je to toliko bitno drago dete. Stvarno se nadam da to nije neki probisvet?"
"I ja bi to volela da znam." Tužno joj se osmehnula "Kao devojčica većinu vremena provodila sam u prirodi, obožavala sam poljsko sveće. Ni jedno drugo nije moglo da zameni lepotu koju sam ja videla u tom na izgled običnom cveću. Imala sam tri starija brata koji su mi kada god dođe proleće donosili po jedan ovakav buket.
Ali više ne postoji ni jedna osoba koja zna da sam nekada umela da budem odusevljena jednim takvim buketom. Nakon što sam izgubila celu porodicu više nikada nisam poželela poljsko cveće jer me za njega vežu bolne uspomene."
"O draga!" Starica joj je prišla i čvrsto je zagrlila.
"Tako bi volela da mogu više da ti pomognem. Dušo moja." Milovala ju je po kosi dok su se Mili od tolike nežnosti oči punile suzama.
"Tako mi je žao dušo."
"Izvinite ako sam vas uznemirila. Trebalo bi da krenem sada.
Izvinite još jednom."
Obrisala je suze i izašla iz te cvećare i stežući buket u ruci krenula nazad kući.
Dosta je plakala tog dana, u svojoj sobi i sama. Uspomene su opet bile svuda oko nje i bolele je. Bilo joj je potrebno da se isplače. Ko god da joj je ostavio to cveće uspeo je da je slomi možda baš onoliko koliko je želeo.
Ubrzo je utonula u dubok san sa tim buketom pored sebe.
A kada se Olga te večeri vratila sa posla, insitirala je da izađu na piće sa Anom koja je ponovo bila u gradu, iako joj nije bilo ni jasno zašto je tako iznenada i otišla iz njega.
Sedele su u centru sa prelepim pogledom na šetalište puno ljudi i dece.
Na sebi je imala crnu usku kratku haljinicu a kosu je pustila.
"Svaki put kada te vidim si sve mršavija." Rekla je Ana ozbiljnim glasom. "Jede li ona ista?" Pitanje je bilo  namenjeno Olgi.
"Jedem kad osetim da sam gladna Ana."
"A to je, koliko puta u toku dana?" Okrenula je očima i odpila gutljaj svog pića.
"Veče je divno, mogu li i teme da nam budu takve."
"Čak i takva si poželjna. Jedan dečko sa mog faksa se raspitivao za tebe.
Video te ja sa mnom jednom i oduševio se tobom. Ne prestaje da priča o tebi."
"Treba li da mu se javim?" Pogledala je pronicljivo na šta je Ana besno odmahnula glavom.
"Umrećeš sama. Kraj života ćeš dočekati u nekom staračkom domu potpuno sama.Zapamti moje reči!" Besnela je na nju dok su Milu njeno lice i reči samo zasmejavale.
"Da joj ne znam nekog sličnog bila bi na tvojoj strani. Takvim ljudima jednostavno nema pomoći." Umešala se i Olga.
"Uzećemo mog brata za primer. Samo u ovom kafiću mogu nabrojati bar pet devojki koje su bile sa njim ili imale nešto sa njim."
"Koja devojka bi imala bilo šta sa njim?" Upitala je Mila podrugljivo.
"Sa onom crnkom je bio bar dva meseca. A ona plavuša, Nataša sa njom je redovno."
Crnka je bila neverovatno lepa i zgodna devojka a Nataše se sećala sa generalove zabave.
"Zar Nataša nije bila sa njim na zabavi?"
"Našla se tu i ušetala sa njim, potpuno obučena za zabavu, zamisli kakva lukavost.
Pričaju baš loše stvari za nju po gradu.
Ali najgore kod mog Damjana je što mu svaka od njih brzo dosadi i jednostavno ih ostavi ili im se više ne javlja."
"Otkud ti sve to znaš? Nešto ne verujem da ti brat iznosi svoj prljav veš." Upitala je Ana
"Ni nisam zainteresovana za njegov prljav veš, ali dosta njegovih prijatelja su i moje kolege. Verovala ili ne uopšte nije prijatno slušati takve stvari svaki dan."
"Da budem iskrena iako ga ne volim razumem za šta se lepe sve te devojke.
Puca od mišića i lepote. Izgleda kao Apolon. I bogat je koliko sam čula i dobar u krevetu."
"Zato ga Nataša i ne ostavlja na miru.
Izgleda da previše voli njegov novac i njegov krevet." Obe su se glasno nasmejale dok je Mila tiho proučavala Natašu iz daljine.
Lepa je, mnogo lepša od nje. Pitala se da li je Damjan i tim devojkama govorio onako tople reči kao i njoj u parku.
"Ali Damjanovo srce je kao kamen.
Ni jedna od njih nikada nije dobila ništa više osim nekoliko noći u njegovom krevetu. Ni jednu lepu reč niti neki znak pažnje.
Zato mislim da će i on baš poput Mile provesti kraj života u nekom staračkom domu sa bivše vojnike okružen samo sa svojim saborcima."
Olga i Ana su odgovarale na svako njeno koje je želela da zna a da nisu ni provalile.
Uskoro je počela da pada jaka kiša i devojke su odlučile da se vrate kući.
Ana je trebalo da spava kod njih.
"Suzi mi je poslala poruku da joj treba pomoć oko ispita od mene. Neću se puno zadržati. Ne smeta vam ako odem do nje?"
"Pozdravi je od mene. Mi ćemo biti kući." Pozdravile su sa njom i ušle u taksi a Mila je sačekavši da njihov taksi nestane iz vidokruga ni malo sigurna u to sto radi i bez osećaja krivice jer ih je upravo slagala i namerno poslala kući, ni malo ne oleklevajući krenula tamo gde je dobro znala da ne sme.

Damjan je vrata otvorio bez majce na sebi i pronicljivo pogledao u nju ispred sebe. Bila je mokra od kiše a na licu je imala taj samouvereni osmeh koji je voleo kod nje.
"Mila?"
"Niko ne mora da zna. Zar nisi tako rekao juče?"
"Upravo tako sam rekao." Na licu mu se pojavio pronicljiv osmeh.
"Bez vezivanja i emocija."
"To se podrazumeva."
"Samo ti i ja?"
"Samo ti i ja." Potvrdio je i zgrabivši je u naručje zatvorio vrata za njom a zatim prislonio na zid i počeo da je ljubi.
Prvo nežno a onda gladno.
Nije se pobunila ni jednog trenutka, ni njegovom pohotnim poljubcima, ni njegovim rukama koje su je čvrsto stezale oko struka a onda je podigle u naručje nateravsi je da obavije noge oko njega.
U samo jednom trenutku ceo svet je ispario negde. Svi problemi, ljudi iz njihovog okruženja, njeni strahovi i traume sve je u samo jednom trenutku postalo nebitno, kao da se nikada ništa nije desilo, kao da je nikada nije povredio, kao da se bezbroj puta nije ponašao kao gad prema njoj, kao da nisu mrzeli jedno drugo.
Kao da nisu bili to što jesu i kao da to što rade nije pogrešno.
Ništa osim njih i tog trenutka više nije bilo bitno. Ništa više nije postajalo osim njih i strasti.