Senke prošlosti

Hakovani

Dugo je spavala tog dana.
Posle napornog rada sa Suzi na njenom seminaru bila je premorena.
Probudila se tek u tri sata popodne.
Spremala se za predavanja kada je izišavši iz kuće pored svog dvorišta  ugledala crni auto
U njemu su bila dva vojnika koje je znala iz baze.
"Zašto ste ispred moje kuće?" Upitala ih je zbunjena njihovom pojavom tu jer inače nisu bili toliko očigledni.
"Takvo je naređenje." Odgovorio je Nikola.
"Sada morate da mi stražarite i pred kućom? Kao da i ono pre toga nije bilo dovoljno!" Bila je besna.
"Samo izvršavamo naređenje godpođice."
"Čije je to naređenje?"
"Komadantovo." Odgovrio je a Mila je kipteći od besa krenula u drugom pravcu od fakulteta.
"To ćemo tek da vidimo."

Niko nije mogao da je zaustavi kada je ušla u bazu i upala u Damjanovu kancelariju.
"Šta misliš da radiš?" Povikala je ljutito.
"Šta ti misliš da radiš?" Bio je podjednako besan zbog njenog upada u njegovu kancelariju na takav način.
"Šta znači onaj auto ispred moje kuće?" Lupila je šakama o njegov sto što je prelilo čašu.
"Gubi se odavde dok te nisam lično izbacio!" Povikao je dok ih je Jovan iz svoje fotelje samo posmatrao nemajući hrabrosti da zaustavi i jedno od njih.
"Ne idem nigde dok mi se  tvoj glupi potez straže ispred moje kuće ne objasni!"
"Nisam dužan da ti išta objašnjavam.
Hoćeš specijalnu pratnju da izađeš?"
Prstom joj je pokazao prema vratima da izađe kako je i ušla a ona ga je pažljivije pogledala.
Nije samo ona bila razlog njegovog besa, još nešto se dogodilo.
Ta straža ispred njene kuće nije bila tek tako naređena.
"Znaš da nemam gde da odem i da se nebi usudila da bilo gde pokušam da odem, ali opet je auto ispred moje kuće." Pronicljivo ga je pogledala.
"Nešto krijete od mene?"
"Irina biće najbolje da odeš..." Jovan je pokušao da je na miran način izvede ali ona je odgurnula njegovu ruku ne skidajući pogled sa Damjana.
"Postoji još neko zar ne? Vi niste jedini koji znaju za mene." Pitala je sa strahom u očima.
"Vidi." Prišao joj je dok mu je iz očiju izbijala bes. "Imali smo tešku noć. Dovoljno sam nervozan da bi se zamarao još sa tobom."
"Budi iskren Damjane. Ko još zna za mene?" Nije odustajala. Sama pomisao da još neko zna da je živa i da joj se ona senka od jutros ipak  nije učinila ledila joj je krv u žilama.
"Ili ni vi ne znate ko je to."
"Dosta je više!" Grubo ju je gurnuo.
"Kako bi ste drugačije saznali da sam živa!" Povikala je više od panike i straha nego od besa.
"Niste me tek tako našli. Neko je znao pre vas i pratili ste trag. Trebalo je da znam!" Pogled joj je posao nemiran i bled.
"I šta sada? Koliko je opasno?"
"Još uvek nije opasno." Rekao je sada smirenjim glasom  "Ruska vlada je imala krticu koja je pustila vest o Dimitru u medije i naravno pročulo se i za skladište."
"Reci mi nešto što ne znam!" Pričao je ispod redova i to je još više plašilo.
"Bar jednom u životu budi iskren. Koliko njih zna za mene."
"Ne oni, nego neko. Neko ko je sprečio da teroristi saznaju za tebe."
"Teroristi?" Pogledala ga je očajno, dobro je znala šta će joj se dogoditi ako oni saznaju za nju.
"Neko je hakovao naš sistem pre terorista i izbrisao podatke o tebi pre nas."
"Ko je to?"
"To bi ti trebalo nama da odgovoriš?" Provocirao je.
"Tvoj se otac bavio prljavim poslovima. Njega krivi za svoj jadan život a na nas." Nasmejala se kroz suze, udarao je gde je najviše bolelo.
"Ovako pokušavate da me nagovorite da vam verujem? A sada još neko zna za mene i to neko ko želi da me uhvati pre terorista. Šta je sledeće?"
"Vojska mu je svakako na tragu. Nije u ovoj državi tako da još uvek nemaš razloga za brigu. A dok ga ne uhvate auto će stalno da bude ispred tvoj kuće.
Bez nepromišljenih pokreta i bez gluposti. Živi kao i do sada. Radi svakodnevne stvari, kao da se ništa ne dešava."
"Kao da se ništa ne dešava?" Pogledala ga je zaprepašćeno.
"Upravo tako. Tvoje malo postojanje još nije u opasnosti. Sve će uskoro da se dovede u normalu."
"Sve je normalno je l?" Zgrabila je čašu sa stola i razbila je o pod.
"Možeš li nju da vratiš kao što je bila?" Prkosno ga je gledala a on je besno zgrabio za ruku čvrsto je stežući streljajući je pogledom dok su se njoj u očima nakupljale suze od bola.
"Vodi je, dok je lično ne izbacim odavde." Gurnuo je prema vratima a Jovan je zadržao da ne padne.

Život joj je visio o koncu a oni su tražili da se ponaša kao da se ništa ne dešava.
A on se ponaša prema njoj kao da mu je najveći neprijatelj a ranije se ponašao drugačije.
Išla je po kući u krug pokušavajući da se smiri i štrecnula se kada je zazvonio telefon.
Suzi sa druge strane razdragano smejala.
"Osvojila sam prvo mesto na seminaru zahvaljujući tebi!"
"Baš mi je drago zbog tebe." I bilo joj je.
Bar neku lepu stvar je čula tog dana.
"Nema drago mi je. Večeras izlazimo da proslavimo."
"Ne mogu večeras..." Nije mogla da joj kaže razlog.
"Ne želim protivljenja već sam kupila karte za žurku i ima da se posvađamo ako ne dođeš." Nije mogla da je odbije a dok je gledala taj auto ispred svoje kuće sa prozora više nije ni želela.
Rekao je da se ponaša kao da se ništa ne dešava, upravo to će i da uradi.

Diskoteka je bila puna a ona je bila obučena provokativno.
Ana bi bila ponosna da je vidi.
Damjanovi vojnici su bili kao obezbeđenje pored vrata ne skidajući pogled sa nje ni trenutka a ona nije marila. Više stvarno nije marila.
Ispijala je jednu čašu za drugom i nije prestajala da igra ko god da joj je prišao pa bilo to čak i muško igrala je sa njima.
"Gospođice vreme je da krenete kući." Prišao joj je Nikola nakon što je sat otkucao ponoć.
"Skloni se od nje!" Suzi ga je odgurnula.
"Bože kakvih sve bolesnika ima."
"Zaista." Mila se nasmejala provocirajući ali Nikolino lice je upozoravalo na drugačiji ishod večeri.
Kada je uzeo telefon i odaljio se znala je da reportira sve svom komadantu i da se nešto događa ponovo.
Pozdravila se sa Suzi i uzela svoje stvari , nije htela da prave scene pred njima.
Ispred kuće je sačekao Damjan a pored njega su bili Jovan i Olga.
Procenjivao je njenu kratku haljinicu dok im je prilazila.
"Sledeći put kada ti se kaže da ideš kući, ideš kući. Je l to jasno!"
"Bila sam sa svojim prijateljima. Zar nisi naredio da se ponašam kao da se ništa ne dešava, u čemu je problem?"
"Problem je to da ko god zna za tebe pobegao je pre nego što su ga uhvatili."
"I sada je pitanje trenutka kada će da dođe po mene." Nervozno je uzdahnula.
"Granice su pod oprezom ako uđe u zemlju znaćemo to."
"Očekuješ da vam verujem?"
"Nemaš izbora osim da radiš onako kako ti se kaže." Rekao je preteći što je dodatno uticalo na nju.
"Ne treba mi vaša pomoć i ne planiram da se krijem između četiri zida i da čekam smrt skrštenih ruku."
"Ali ti se već vodiš kao mrtva. U čemu je onda problem. Ja sam svakako mrtva. Zar nisi to rekla onog dana?" Svesno je udarao tamo gde je najviše boli i nije je žalio.
"Ono kada si se ponašao da ti je stalo bio je samo plan zar ne? Iskoristio si priliku kada sam bila najslabija da me potčiniš sebi." Pustila je suzu da joj sklizne niz obraz.
"Bio ti je cilj da pustim onu kasetu jer si mislio da možeš da me navučeš na istragu."
"Ti si već uvučena u nju a da toga nisi ni svesna." Nasmejala se njegovim rečima.
"Ne poznaješ me."
"Ne potcenjuj me Orlova. Dobro znaš šta mogu da uradim."
On je bio prva osoba prema kojoj je ikada osetila nešto a na kraju je samo da želeo da upravlja sa njom. Kako naivno sa njene  strane sto je pomislila da može da veruje varalici.
"Uopšte se ne razlikuješ od mog oca.
Tako je i on upravljao sa mnom. Bila sam njegova mala poslušna devojčica.
Kutija za njegove crne tajne.
Ali ta devojčica je već odavno mrtva.
I nije je niko ubio drugi do njen otac lično."
Obrisala je suze i poslednji put ga pogledala pre nego što je ušla u kuću.
"Ne brini, dobro znam na sta si sposoban. Ali uskoro cu te uveriti da si ti potcenio mene."
"Stvarno čovek treba da te se plaši."
Olga ga je sa razočarenjem u očima zaobišla.
Nije mogla da poveruje da se njen brat igrao sa osećanjima te devojke i to kad je bila najslabija.

Sela je pored Mile na kauč koja je zamišljeno gledala kroz prozor na mračnu ulicu.
"Dobro si?"
"Trebalo bi da odeš, kasno je. Žao mi je što su i tebe dovukli ovde."
"Bila sam ovde pre njih. Čula sam ih kada su rekli da je taj lik pobegao."
"Ti baš ne znaš da odustaneš?"
"A ti baš ne znaš da sklapaš prijateljstva?"
"Ne možete da me zaštitite Olga." Imala je i previše ozbiljan glas kada joj je uzvratila iscrpljen pogled.
"Ja sam rođena u tom svetu i to je moje prokletstvo, samo moje.
Dobro znam kakvi su to ljudi i na šta su spremni da dođu do mene.
Kada se suparnički klan zakune na krvavu osvetu žrtvovaće sve pred sobom da je završi.
Godinama bežim od toga. Sve samo zato što se moj otac zakačio sa pogrešnim klanom.
A ako me žele samo zato jer sam bila crna kutija svog oca slomiće vašu snagu lako. Nećete stignuti da mrdnete ni prstom a ja ću već da budem u njihovim rukama. Preći će i preko vas ako treba da me uzmu. Ja ih najbolje poznajem. Ne znate na šta su sve sposobni."
"Šta planiraš da uradiš?"
"Neću više da se krijem.
Krila sam se i previše dugo. Toliko dugo da sam se umorila. Kao što si i rekla onog dana u kafiću, vreme je da se suočim sa stvarnošću.
Mislila sam da mogu da živim kao svaka normalna osoba ali prevarila sam se. Zaboravila sam ko sam.
Postoji samo jedan način da se ovo reši jednom zauvek i ja dobro znam na koji."