Senke prošlosti

Izdaja

Prošlo je tri dana od kada su otišli a već je imala osećaj kao da je prošla večnost.
Sve što je znala je da za sad sve ide prema planu ali i dalje je imala taj loš predosećaj.
Opet je loše sanjala, i to malo što bi uspela da odspava sanjala je neke nepovezane stvari ili one čija je značenja teško mogla da protumači.
Šetala je nekom poljanom, punom poljskog sveća kako je i volela.
Bila je bosa i imala je samo dugačku belu haljinu na sebi.
U susret joj je dolazio Damjan.
Nasmešila se, toliko joj je bio nedostajao. Potrčala mu je u zagrljaj ali kada je pokušala da ga zagrli pala je na zemlju.
Kada se okrenula da ga potraži on je ležao na travi a bela košulja na njemu je bila pocepana i krvava.
"Damjane?" Nije joj uzvraćao pogled gledao je u nešto ispred sebe, a videvši nečiju senku na suncu okrenula se i zaista ugledala Senku kako drži pištolj uperen u Damjana.
Pre nego što je uspela išta da kaže pištolj je opalio a ona se probudila uz vrisak.
Držala je ruku na grudi pokušavajući da dodje sebi i smiri ubrzane otkucaje srca.

Olga je bila u dnevnom boravku i kuvala kafu za njih dve.
"Šta je sa tobom? Zašto si tako bleda?" Upitala je Olga kada je sišla i postavila kafu i kroasane ispred nje.
"Loše sam sanjala."
"Opet?" Rekla je zabrinutim glasom.
"Nije to stalno, samo povremeno. Kada razmišljam o lošim stvarima loše i sanjam." Još uvek joj je bilo teško da dodje sebi, taj san je ostavio i previše snažan utisak na nju.
U snu je sve izgledao tako stvarno da je imala osećaj kako se njen najveći strah obistinjuje.
"Planiraš li da izlaziš?"
"Ne verujem. Mozda kasnije prošetam.
"U redu. Izaći ću malo do grada da se vidim sa Ivanom, trebao je nešto da završi za mene.
Ako ti nešto bude bilo potrebno slobodno me nazovi.
"Važi." Rekla je Mila i nasmešila joj se.

"Reci mi šta imaš i požuri. Dovoljno se loše osećam jer radim Mili iza leđa."
Rekla je Olga kad se našla sa Ivanom na dogovorenom mestu.
"Bila si i pravu. Miloš je iskopao dokaze koje Anu od početka povezuju sa Senkom." Rekao je na šta je Olga progutala knedlu od neverice.
"Kakve dokaze?"
"Napuštena mesta na koje je išla da bi se videla sa njim. Šifrovane poruke, on nije mogao tako lako da zna svaki Milin pokret kao i naš. Ona je njegov špijun."
Olga toliko nije želela da veruje da njene sumnje mogu da se ispostave tačne da je na kraju i sebe uverila da je sve samo umislila a sada je pred Ivanom bila u šoku.
"Imamo dovoljno dokaza da je privedemo. Pitanje je samo ko će da obavesti Milu, biće to snažan udarac za nju."
"Ja ću da razgovaram sa njom." Rekla je, nije mogla da dopusti da to uradi bilo ko.

Kada se sa Ivanom vratila kući, Mila je nasmejana spremala ručak i obradovala se kada ih je oboje ugledala na vratima.
Pitala se kako da joj saopšti vest koja će izbrisati taj lepi osmeh sa njenog lica.
"Došli ste taman na vreme da isprobate moj novi recept. Sedite?" Rekla je kada su oni nastavili da je bledo gledaju.
"Mila..."
"Sedite, zašto stojite?"
"Mila, moramo da razgovaramo." Rekla je Olga na šta je Mila zbunjeno pogledala.
"Nešto nije u redu?" Upitala ih je i sela na fotelju nasuprot njima.
"Znam da ovo nije nešto što može lako da se prihvati i dala bi sve na svetu da ne moram nista da ti kažem ali..."
"Olga, sta se događa?"
"Ana..."
"Nešto joj se dogodio? Da li je dobro?" Odmah je pomislila da joj se dogodilo nešto loše.
"Ana radi za Senku, Mila." Rekla je na kraju na šta je Mila par trenutaka samk nemo posmatrala a onda prasnula u smeh.
"Ne zezaj se sa mnom na takav način."
Zašto je bila toliko ozbiljna?
"Zezaš me zar ne?" Njihova lica nisu menjala te ozbiljane poglede ni na trenutak.
"Poznajem Anu godinama, nema šanse da poverujem u to. Ona me nikada nebi izdala."
"Sigurna si da je toliko dobro poznaješ?" Upitala je na šta je Mila zbunjeno pogledala, uspela je da probudi sumnju i u njoj.
Znala je Olgu. Nikada ne bi iznosila takve stvari pred nju osim ako unapred nije bila sigurna.
"Poverovaću tek kada se sama uverim."
Rekla je nakon duge tišine
"U redu. Odvešćemo te kod nje."

Ana je bila smeštena u sigurnu kuću, daleko od baze i stranih pogleda.
Olga nije želela da puno ljudi uplete u njeno privođenje, niti ispitivanje.
Miloš je to uradio kao uslugu njoj, kada je želeo mogao je da ima podjednako velika ovlašćenja kao Damjan.
Mila je odbivala da poveruje u tu strašnu i neprihvatljivu  optužbu sve dok se nije srela sa Anom oči u oči.
Njen pogled nije poništavao te gnusne optužbe, nije pokušavala da izgleda drugačije, niti da porekne razlog zbog kojeg se nalazila tu gde jeste.
Ona je bila osoba za koju je bila spremna da da život. Ona je bila neko koga je mogla da pozove u sred noći ako joj zatreba, neko sa kim je odrasla. Neko koga je smatrala porodicom, najboljom drugaricom, starijom sestrom.
Kako je neko kome je verovala i volela više od života mogao da joj zada tako bolan udarac?
"Zašto?" Oči su joj se punile suzama.
"Žao mi je."
"Zašto!" Povikala je ne suzdržavajući plač.
"Bila si mi poput sestre. Mislila sam da smo porodica. Kako si mogla?"
"Nisam imala izbora." I niz Anine obraze su potekle suze.
"Dugovala sam mu život?"
"Život?" Pogledala je u neverici.
"Ispričaj mi sve. Daj mi šansu da te razumem i da ti pomognem.
Optužiće te da si prenosila poverljive podatke. Završićeš u zatvoru."
"Imala sam sedamnaest godina." Započela je svoju priču, od sramote joj ne uzvraćajući pogled.
"Upoznala sam jednog dečka. Na početku je sve bilo prelepo, volela sam ga. Ali uskoro se sve promenilo.
Znao je koliko su moji bogati i počeo je da me ucenjuje za novac, imao je snimak na kojem smo... imali odnos.
I govorio je kako će da ga objavi na internetu ako ne radim šta kaže."
Oborila je pogled od sramote.
"Rekla sam da ću da ga prijavim policiji ako nastavi ali onda je počeo da mi preti kako će mi ubiti roditelje ako se usudim.
Ne znam kako je Senka saznao za mene ali obećao je da će mi pomoći, ako ja pomognem njemu."
"Šta je želeo zauzvrat?"
"Želeo je da ti se prbližim. Da se sprijateljim sa tobom."
"Znači ništa nije bilo slučajno. Ni jedan naš susret. Lagala si me od početka."
"Bila sam uplašena, želela sam da zlostavljanje prestane. Žao mi je?"
"Šta je želeo od mene? Da me kontrlošiš, špijuniraš za njega?" Nije se obazirala na njene suze. Bila je besna.
"Bila si toliko loše kada sam te prvi put videla. Jedva da si progovarala, plašila si se sopstvene senke.
Želeo je da te izvučem iz azila i da se sprijateljim sa tobom. Trebalo je samo da se brinem o tebi i da ga izveštavam kako napreduje tvoj oporavak."
"Zašto? Zašto je to njemu bilo bitno? Zašto ja?"
"Nikada nije rekao. Ta je tema bila zabranjena. Rekao je samo da radim ono što kaže i da ne postavljam nepotrebna pitanja."
"Ko je on? Šta ti znaš o njemu?"
"Ne znam ništa više od vas. Ne znam mu ni pravo ime, samo taj nadimak. Retko smo se viđali lično, uvek je nosio masku.
Nikada mi nije otkrio lice. U većini slučajeva je slao poruke ili ostavljao instrukcije."
"Koja je bila zadnja poruka?"
"Želeo je da zna da li si dobila njegov poklon. On je u kovčegu ostavio tu lutku u kojoj je bio papir i ključ od skladišta u kojem si pronašla Matejevo pismo i svoju krštenicu." Odgovorila je nakom kratke pauze sve ih ostavivši u neverici.
"Kako je on mogao da dođe to toga?"
"Ne znam." Obrisala je suze "Molila sam ga da prestane. Govorila sam mu da te povređuje, rekla sam mu da ne želim više da učestvujem u tome što radi.Rekao je da će kada se sve ovo završi zauvek da nestane iz naših života. Uzdala sam se na to."
"Kada se sve završi?" Nasmejala se kroz suze "Ovo se ne završava Ana.
Oduvek sam se pitala zašto se popularna i lepa osoba poput tebe uporno druži sa mnom.
Videla sam te kao dar od Boga, kao sestru koju nikad nisam imala.
Ali ti..."
"Uvek sam te volela." Stavila je svoje ruke na njene ali Mila ih je odmah izvukla.
"Nikada nije u pitanju bio samo on.
Svidela si mi se čim sam te ugledala.
Nikada nije sve bilo samo zbog njega.
Molim te, pokušaj bar za ovo da mi veruješ. Ti si mi najbitnija osoba u životu."
"Da ti verujem? Izdala si me. Bila si osoba u koju sam smela da se zakunem, bila sam spremna život da dam za tebe.
Ali ti si me lagala od početka.
Prolazila sam kroz pakao zbog njega ali ti si ćutala! Pustila si ga da se igra sa mnom kao da sam igračka."
"Žao mi je."
"Nemoj!" Isrgnula je svoju ruku iz njene.
"Šta god da je razlog, ne znam da li ću ikada moći da ti oprostim i da te gledam istim očima kao ranije.
Ne znam da li uopšte više želim da te vidim posle svega ovoga."
"Mila..."
"Pustite je da ide." Okrenula se prema Milošu " Oslobodićete je svih optužbi i nećete je sumnjičiti ni za šta.
Toliko joj dugujem."
"Pusti ih da me odvedu.Zaslužujem najgoru moguću kaznu."
"Pratite njen telefon. Ako pokuša da je kontaktira ponovo, želim da znam."
"Biće kako ti želiš." Rekao je Miloš a Ivan je podigao Anu sa stolice i krenuo da je izvede napolje.
"Nikada nisam želela da bude ovako.
Molim te oprosti mi..." Govorila je dok su je izvodili.
"Mila!" Olga joj je pritrčala kada je videla  kako se jednom rukom drži za sto a drugom za grudi i pokušava da dođe do vazduha.
"Jesi li dobro? Sedi ovde, doneću ti malo vode da te umijem."
"Dobro sam." Zadržala je za ruku "Samo me odvedi odavde."

Mislila je da taj dan ne može da završi na lošiji način kada je kasno uveče začula raspravu u dnevnom boravku.
Izašla je iz sobe i krenula da silazi niz stepenice kada ih je čula.
"Zar niste rekli da će sve da bude okej!"
"Sve se odvijalo prema planu ali nešto je krenulo po zlu.
Taj lukavi gad je nekako shvatio da su krenuli na njega i napravio im je zasedu."
"Koliko ima povređenih? Jesu li naši dobro?"
"Par ih je u kritičnom stanju. Naši su dobro ali...ne mogu da pronađu Damjana."
"Kako misliš ne mogu da ga pronađu? Olga nije mogla da se smiri, ruke su joj se tresle od šoka u kojem je bila.
"Poslednji čovek koji ga je video je rekao da je pokušao da im drži odstupnicu dok izvlače ranjene, od tada mu se gubi svaki trag.
Sumnjaju da ga je Volkov uzeo kao taoca jer nigde nisu pronašli njegovo telo. Komadant elitne brigade nije neko ko se tek tako ubija jer ima veliku vrednost za njih."
"Kako su mogli da dopuste to. Trebalo je..." Tek tada je primetila Milu koja je stajala na stepenicama.
"Mila..." Nije se pomerala sa mesta, a uzdisaji su joj iz sekunde u sekundu postajali sve brži.
"Dobiće napad!" Miloš je pritrčao i podigao je u naručje pre nego što je izgubila ravnotežu.
"Budi pored nje, moram da pronađem njenu pumpicu za kiseonik."

Damjan se probudio u maloj prostoriji sa slabim osvetljenjem.
Nije znao gde se nalazi ali kroz maglu se sećao kako je ostao bez municije i udarca u glavu sa leđa.
Ruke su mu bile vezane lancima koji su bili zakačani za kukicu koja je visila tako da je klečao na kolenima.
Nije bio sam. Mogao je da vidi senku osobe koja je stajala iza njega.
"Ko si ti?" Upitao je slabim glasom, izgubio je i previše krvi.
"Obećao sam ti da ćemo se sresti ponovo. Zar si zaboravio?"
"Senka." Nasmejao se a crna pokrivena silueta se pojavila pre njim.
"Uradi to. Ne bojim se smrti." Znao je da  nije tu da bi ga spasio od Volkova.
"Ispuniću svoje obećanje ali nećeš umreti tek tako." Klekao je ispred njega i snažno stegao njegovo ranjeno rame nateravši ga da zaječi.
"Kada završim sa tobom neće da ostane ni jedan deo po kojem bi mogli da te identifikuju, komadante."