Senke prošlosti

Klopka

"Nećemo da ga se plašimo. On upravo to želi."
"Ne plašim se za sebe već za tebe." Rekla je Mila dok su obe pokušavale da se priberu isto to veče.
"Ne želim da budeš povređena zbog mene."
"Da li ti izgledam kao da sam uplašena zbog njega, ko god da bio?"
Ne, uopšte nije bila uplašena a njen pogled joj je to i potvrđivao.
"Hoćeš stvarno da odustaneš zbog njegovih glupih pretnji?"
"Ne planiram da mu dozvolim da povredi ljude koji su mi bitni." Odgovorila je nakon nekoliko trenutaka.
"Ni ja ne planiram da mu dozvolim da povredi tebe na bilo koji način." Rekla je Olga obećavajućim rečima a poruka koju je čekala je konačno stigla.
"Miloš ga je locirao za mene." Uzbuđeno je pogledala Milu "Nije daleko."
"Rizično je, previše je jednostavno."
"Ovo je prilika da ga uhvatimo."
Prilika koju ne smeju da ispuste iz ruku tako lako.
Mila je morala da se složi sa njom.
Imale su lokaciju na kojoj bi mogao da bude, mogle su da upadnu i iznenade ga, ne bi mogao da im pobegne.

Bila je sumnjičava dok su se približavale toj zgradi, nešto se jednostavno nije poklapalo.
Nije smelo da bude toliko lako, ne kada je Senka u pitanju.
Išla je u korak sa Olgom, šunjajući se dvorištem. U blizini se čuo samo cvilenje malih psića koji su tragali za majkom.
"Mila?" Olga joj je dala znak da stane kada je dva metra od njih ugledala buket cveća i poruku koja je bila ostavljena tu.
"Ne diraj..." Mila je povikala ali bilo je kasno, alarm se uključio a oko njih su se odjednom pojavili nepoznati ljudi koji su naseljavali tu kuću i počeli da protestvuju i viču na njih jer su bile na njihovom imanju i obe su dobro znale da su upale u klopku.
Mila je pre nego što je policija došla zgrabila buket poljskog cveća i bacila ga van dvorišta a poruku strpala u džep.
"Pomagale smo malim psićima, to ćemo obe da pričamo kada policija dođe."
Rasparava je odjednom postala žustra a domaćini kuće su počeli da viču na njih i prete im jer su tako kasno bile na njihovom imanju i ako su obe sumnjale da su oni uopšte imali alarm već da je to Senka složio da bi im smestio a oni su samo prestravljeni izašli iz kuće.
Koliko god pokušavali da im objasne da su greškom dospele tu, nije pomagalo a kada je policija naišla zatekla ih je kako napadaju jedni druge dok je Olga gurala Milu iza sebe pokušavajući da spreči nalete ruku u njenom pravcu.
Ni policija nije bila voljna da im veruje tako da su se uskoro obe našle u policijskoj stanici.
"Wauu, ko bi rekao da ćemo ja i ta završimo iza rešetaka zajedno."
Mila je Olgi uputila sarkastični pogled.
"Rekla sam ti da je klopka."
"Znam, trebalo je da te poslušam." Olga je uzdahnula i naslonila se uza zid.
"Izgledalo je kao savršena prilika. Žao mi je."
"Koji idioti. Zar nisu mogli samo da nas puste da odemo. Morali su da započnu svađu."
"Rekla si isto što i ja na ispitivanju, zar ne?"
"Naravno." Mila je uzdahnula
"Neće da nas puste bez kaucije. Oni kreteni su nas tužili za nedozvoljeni upad na njihovo imanje.
Kao da smo imalo šta da ukrademo."
"Bukavalno. Jedino kaveze za one jadne pse."
"Šta ćemo sad? Potpuno smo beznadežne." Mila je naslonila glavu na zid ne želeći da provede noć u toj prljavoj ćeliji, bila je alergična na takva mesta.
"Zapravo...molim te nemoj da poludiš."
"Šta si uradila?" Mila je upitno pogledala. Obema im je bilo dovoljno nevolje za jedno veče.
"Pozvala sam Damjana."
"Nisi valjda?"
Nije joj trebalo dugo da se uveri u istinitost njenih reči jer je Damjan za par minuta zajedno za Jovanom i još dva policajaca ušao u ćeliju.
"Moja prva poručnica!" Olga je oborila pogled pred svojim bratom.
"Izaziva tuču na tuđem posedu."
"Oni su prvi..."
"Tišina!" Njegov besan glas je presekao njen.
"Izalzi." Rekao je kada je policajac otključao ćeliju.
"I ti!" Uputio jednako besan pogled Mili koja nije bila sigurna da je kaucija bila plaćena i za nju.

"Ali stavrno nije bila naša krivica." Olga je nastavljala da ih brani dok su izlazili iz policijske stanice.
"Mi smo htele lepo da odemo ali oni su prvi započeli svađu."
"Htele ste lepo da odete sa tuđeg imanja na koje ste upale skoro u ponoć!"
"Pogrešile smo ali zaista nije sve naša krivica."
"A ti si zaboravila ko si i značenje svog imena u službi!" Prostrelio je pogledom nateravši je da pred njim obori svoj. Kako bi i mogla da zaboravi.
"Trebalo je da te ostavim u pritvoru da se spustiš na zemlju, posto si očigledno visoko poletela." Oči su joj se napunile suzama nakon tih reči i krenula je da ga zaobiđe kada ga je njegova gruba ruka zaustavila u tom naumu.
"Jovane, odvezi moju sestru kući. Ja i ova godpođica ćemo imati koju reč nasamo."
"Pusti me!"Pokušala je otrgne svoju ruku iz njegovog stiska.
"Ulazi!" Ugurao je u džip i zalupio vratima dok se ona držala za ruku koja je bolela od njegovog stiska.