Senke prošlosti

Okružena tamom

Tama. Oko nje je vladala potpuna tama. Kroz rešetke je ulazilo samo malo svetlosti u ćeliju, čula bi tek poneki bat koraka kako prolazi hodnikom sa vremena na vreme. Plašila se i da otvori oči, imala je fobiju od takvih prostorija a to nije bio prvi put da je zatvorena u jednoj od njih.
Imala je beskrajno mnogo vremena da razmišlja o svom životu, svim traumama i strahovima sa kojim se mučila, i trenutnom stanju u kojem se nalazila.
Minuti su se pretvorili u sate a sati i u dane a niko nije dolazio po nju.
Otključali bi samo kada je bilo vreme za hranu.
Sedela je na krevetu sa rukama oko kolena suočena sa tamom oko sebe.
Pitala je kako je Ana, verovatno umire od brige a oni joj ne dozvoljavaju ni da je vidi. Čudila se kako do sada nije upala u šok jer več dugo vremena nije popila svoje lekove. Već duže vreme je patila od teške depresije a takodje je bila i astmičar. Dve vrste bolesti koje ne idu jedna uz drugu i svaka je bila opasna na svoj način a posedovala je obe i suzbijala terapijom.
Taj komadant je svakako bio u pravu kada je rekao da je dobro maskirana pred ljudima. Niko sem Ane nije znao pravu nju .
Mislila je da se oporavlja, dobro joj je išlo sve do trenutka kada ju je Damjam pozvao pravim imenom.
Bespomično je gledala u pod utonuvši u duboko razmišljanje.
Razmišljala je u svojoj porodici, koliko su joj samo nedostajali. Koliko joj je samo falio topli zagrljaj njene majke, osmeh njene braće. Koliko bi samo volela da može bar nekoga od njih da vidi, da joj samo neko kaze kako će sve da bude u redu i da nije sama. Ali bila je, bila je prokleto sama. I ranije ju je boleo njihov nedostatak u životu ali još nikada nije bolelo tako jako.
Kako je vreme prolazilo morala je da prihvati da ih više nema, nije imala izbora ali sada je bila suočena sa prošlošću.
Sećanja su navirala jedna za drugim, mogla je da čuje njihov smeh, njihova dozivanja, njihov razdragani glas....
Pokušavala je da se priseti njihovog izgleda, nije imala ni jednu njihovu sačuvanu sliku. Pokušavala je da zamisli kako bi sada izgledali. Pitala se da li bi je i dalje pazili kao nekad, da li bi bili ponosni na nju? Nije baš bila sigurna u to.
Njihov otac im je svojim mutnim poslovima svima uništio život. Zbog njega ih je sve izgubila, ostala je potpuno sama i nezaštićena.
General je svakako bio u pravu, ona uopšte nije poznavala čoveka koga je zvala ocem.
Zašto je usvojio baš nju? Zašto je ona morala da zna sve njegove tajne? Šta mu je ona uopšte značila?
Milion pitanja je prolazilo kroz njenu glavu ali nije bilo odgovora ni na jedno. Slepo je verovala da njen otac nije bio loš čovek kako su ga predstavljali i da ju je voleo.
Više nije znala u šta da veruje. Ako je stvarno posedovao tako opasno hemijsko oružje ko je onda on uopšte bio? Nemoguće je da bi njen otac sarađivao sa teroristima. I on je imao porodicu.
Zašto je ona morala da plaća cenu njegovih grešaka i šta će uopšte da bude sa njom, sada kada je sve gotovo?
Sve njene maske su pale u vodu, više nije imala gde da se sakrije.
Ako je vrate nazad u Rusiju, znala je da neće preživeti ni dan. A ako otkriju njen pravi identitet svetu masa će je ubiti na sred ulice ili će je pre ljudi koje je povredio njen otac oteti neki od klanova i mučiti do smrti.
Nikada se nije osećala tako jedno i bespomoćno.
Nakon nekoliko sati vrata su se ponovo otvorila a njenu ćeliju je ušla Olga.
"Opet nisi pojela hranu." Rekla je ljutito a Mila se nije pomerila sa mesta nije je čak ni pogledala.
"Hajde, izlaziš." Nakon tih reči se konačno trgnula i uplašeno je pogledala.
Olga joj je pomogla da ustane i izvela je iz ćelije. Svetlost joj je pekla oči i stvarala bol dok ju je vodila hodnikom. Izgledalo joj je kao da je prošla čitava večnost od kad nije bila na svetlosti dana i udahnula svež vazduh.
"Gde me vodite?" Upitala je uplašeno
"Nisam upućena u to. Naređeno mi je samo da te odvedem kod generala. On će te dalje obavestiti."
Kada su stigli ispred vrata od njegove kancelarije, pokucala je, uvela Milu sa sobom koja jedva stajala na nogama i salutirala mu.
"Generale?"
"Smesti je u fotelju i čekaj ispred vrata." Uradila je kako je naredio i izašla kada i izašla kada je izvršila naređenje.
"Čaj je za tebe? Verujem da si iscrpljena. " General je prvi prekinuo tišinu dok ga je Mila nemo gledala pripremajući se za najgoru vest.
"Jeste li ga pronašli?" Upitala je drhtavim glasom.
"Lokacija koju si nam dala se ispostavila pravom. Oružje je zaplenjeno od strane Ruske vlade. Sumnjao sam, ali govorila si istinu."
"Šta će da urade sa njim?"
"Koliko znam plan je da se uništi."
"A ja.... šta će da bude sa mnom?" Nije mogla da sakrije strah pred njim.
"Odlučio sam ti se odužim za pomoć. Nakon dugog ubeđivanja i potezanja veza uspeo sam da ih nagovorim da ostaneš u Srbiji, i složili smo se da je za tvoju bezbednost najbolje da tvoj pravi identitet ostane tajna. Sigurna si." Konačno je odahnula a nakon njegovih reči je čak popila i gutljaj čaja.
"Ali nemoj da misliš da je gotovo." Znala je da njena sloboda ima cenu.
"Postoji nekoliko stvari koje bi trebalo da znaš."
"Zašto mislim da mi se neće svideti?" Rekla je sa uzdahom
"Nećeš ovo lako da prihvatiš ali nemaš izbora." Kao da je ikada i imala pomislila je dok ga je nemo posmatrala.
"Protiv tvog oca će se otvoriti slučaj. Biće zajednički i obe vlade će raditi na njemu jer je tvoj otac imao sumnjive poslove i u Srbiji, a ja ću biti jedan od ljudi koji će raditi na njemu." Ćutke je pognula glavu, to će biti kraj za nju.
"Šta ćete istraživati?"
"Najpre da li još postoje onakva skladišta koja su ostala skrivena. Njegove tajne poslove, saradnike, ubistva koja su ostala nerešena a imala su vezu sa njim. Srušićemo ceo lanac mafijaških klanaova čiji je član bio jednom zauvek."
"Otvarate stari slučaj?" Pogledala ga je a on je ćutke klimnuo glavom.
"Šta ću vam ja u svemu tome?"
"Bićeš nam potrebna za slučaj. Do daljnjeg ti je zabranjeno da napustaš zemlju, ako budeš morala da ideš iz grada bićeš u obavezi da nas obavestiš o tome kao i o svom povratku.
A pošto svi znamo tvoju sposobnost da nestaneš sa lica zemlje bićeš odgovorna da se jednom nedeljno javljaš u bazu.
Poručnica Olga će te dalje uputiti u to.
U slučaju da planiraš da pokušaš nešto, znaj da će se motriti na tebe."
"Znači ako sam dobro razumela biću slobodna ali i zatvorena u isto vreme. Plaćaću porez i za to malo slobode što mi dajete.Kakav je to život?" Pitala je slomljeno
"Moći ćeš slobodno da se krećeš i obavljaš sve dosadašnje aktivnosti, budi zahvalna i na tome."
"Ne očekujte od mene da kaljam ime svoje porodice zbog vašeg slučaja. Dajete im mira bar na nebu."
"Nisi više u mogućnosti da pregovaraš, Irina. Sad smo mi oni koji postavljaju uslove."
"Biću vam zahvalna ako me zovete Mila." Osecaćala je bol kako joj razara srce i dušu ako bi je neko samo i nazvao pravim imenom.
"Kako ti želiš. Poručnica Olga će te ispratiti do kuće i usput ti sve detaljno objasniti. Poručnice!" Dozvao je glasno a Olga je ušla i salutirala mu.
"Isprati je kući."
Mila je prihvatila njenu ruku i ćutke izašla iz kancelarije. Hodnik je bio beskrajno dugačak a usput je srela lice koje je najmanje želela da vidi.
"Neko je rešio da nas konačno napusti? Bilo je pravo zadovoljstvo družiti se sa vama." Rekao je Damjan provocirajući je.
"Žao mi je što ne mogu reći isto." Želela je samo da ga zaobiđe
"Ali viđaćemo se još.
Irina ili Mila? Kako bi trebalo da te zovemo?" Zaustavila se i zatvorila oči. To je bila zadnja kap.
"Mora da si baš srećan." Okrenula se ka njemu i nasmejala mu se u lice.
"Je l ti bilo zanimljivo? Mora da si baš uživao dok si se igrao sa mnom. Voliš igrice? One te lože? " Na njegovom licu nije nestajalo osmeha, bila je pobeđena ali nije se predavala. Sviđalo mu se to.
"Osvetio si svoj mali ego. Mora da si baš ponosan na sebe. Uspeo si, pobedio si me, slomio si me. Šta više niko još nije to tako dobro uradio pre tebe."
"Dosta je!" Olga je povisila ton "A ti se priberi. Prekorno je pogledala u Damjana i povela Milu ka izlazu. Osmeh na njegovom licu je nestao čim su otišle.
Bez kucanja je ušao u genralovu kancelariju, već ga je očekivao.
"Sedi." Rekao mu je a Damjan je ostao da stoji.
"Kako je prošlo?"
"Bila je manja od makovog zrna. Jedva da je i gutljaj čaja popila." Odgovorio je a Damjan je pogledao u punu šolju čaja na stolu.
"Je l pristala?" Mislio je na slučaj koji će se tek otvoriti.
"Nije imala izbora. Ali okleva, neće biti lako. Ako bude želela, saradjivaće a ako ne bude,nećemo moći da je nateramo. Ne veruje nam."
"Duguje ti, neće imate izbora. Šta planiraš dalje, zašto si me tražio."
"Želim tvoju pomoć oko nje dok ne odeš na teren. Neće mirna sedeti. Neka je tvoja jedinica pazi, samo u njih imam poverenja. Ne sumnjam u njene sposobnosti da prevari običnog operativca."
"Moji ljudi neće biti srećni kada čuju da moraju da bejbisituju tu devojku."
"Onda im reci da ću im srediti povišicu."

Vožnja je prošla u tišini. Mila je samo želela da dođe do svog kreveta i da ostane sama.
"Dobro si?" Olga je prekinula dugu tišinu, ta devojka stvarno nije izgledala dobro.
"Koliko mogu da budem." Odvovorila je tiho i pogledala u svoju kuću kada su konačno stigli, bila je uverena da se više nikad neće vratiti u nju.
Olga joj pomogla da izađe iz džipa a Ana je odmah istrčala iz njene kuće.
"Mila!" Dodirivala ju je po licu, kosi, telu, tražila je modrice i rane. "Dobro si? O hvala Bogu dobro si!"
"Dobro sam." To je bilo sve što je uspela da izgovori pre nego što je Olga zadržala da se ne sruši na zemlju.
"Polako." Pomogla joj je da se uspravi "Biće najbolje da je odmah uvedemo u kuću."