Senke prošlosti

U njegovoj kući

"Spusti me!" Pokušavala je da mu se otrgne."Damjan je nogom otvorio vrata od svoje kuće kada je stigao i grubo je spustio na krevet u njegovom prostranom dnevnom boravku.
"Šta misliš da radiš? Gde si me ovo doveo?"
"Šta ja mislim da radim?" Pogledao je u neverici, kiptao je od besa.
"Tvoja drugarica te je satima tražila i cela moja jedinica zajedno sa njom! I ti mene pitaš šta radim!" Vikao je na nju.
"Tako rešavaš probleme? Nagutaš se pilulama i odlučiš da oduzmeš sebi život jer misliš da je to jedino rešenje!"
"Ja..." U očima su joj je nakupljale suze
"Šta ti? Ne vrti se ceo sve oko tebe Irina, prihvati to! Pogledaj se na šta ličiš? Jadna si."
Pognula je glavu pred njim od stida. Nije znala šta da kaže, želela je samo da nestane odatle. A njegov pogled pun mržnje i besa upućen njoj ju je plašio.
"Ja...biće najbolje da odem."
"Gde misliš da odeš!" Ponovo je povikao a ona je ustuknula i uplašeno se izmakla u stranu.
"Ne možeš nigde da ideš po ovakvom vremenu." Napolju je grmelo i sevalo
"Kada se vreme smiri, odvešću te kući. A dotle ćeš da sediš ovde mirna. Jesi me razumela? "Opet je povisio ton a ona je još više ga se uplašivši oborila pogled.
Zatvorio je oči i duboko uzdahnuo, zbog te devojke je popuno izgubio kontrolu.
Pažljivije je pogledao bila je cela mokra, haljina joj je bila prilepljena uz telo. Usne su joj bile gotovo modre dok se tresla od hladnoće.
Bez reči je uzeo pokrivač sa fotelje i pokrio je njome.
Rana. Setio se. Bila je povređena.
Otišao je do ormara, izvadio kutiju za prvu pomoć i vratio se do nje.
Izmakla se u stranu kada je kleknuo i pokušao da je dodirne.
Ona ga se plašila. Mogao je da vidi strah u tim krupnim zelenim očima dok ga je bojažljivo posmatrala i drhtala od njegove blizine.
"Povređena si. Očistiću ti ranu."
"Ne dodiruj me molim te?" Samo je dotakao a ona se uspaničeno izmakla. Plašila se čak i od njegovih dodira.
Preterao je, nije smeo toliko da viče na nju. Još uvek je bila u šoku i osetljiva. Ali nije bilo samo to u pitanju, bilo mu je čudno da se toliko plaši samo dodira.
"Mila." Nazvao je njenim drugim imenom. "Samo ću da ti očistim ranu da se ne inficira. Pogledaj me?" Bojažljivo mu je uzvratila pogled još uvek drhteći od straha.
"Znam da je teško ali pokušaj da mi veruješ. Neću te povrediti. Obećavam. Biće sve u redu."
Osetio je kako se malo smirila iako ga je još uvek nepoverljivo gledala.
Ćutke je uzeo vatu i alkohol u ruke i počeo da joj briše krv oko rane, a kada je stavio vatu na ranu i počeo da je čisti ispustila je bolan uzdah.
"Je l mnogo boli?" Nije ništa odgovorila ali zato sada nije skidala pogled sa njega.
"Zašto radiš ovo?"
"Zašto radim šta?" Nije još uzvraćao pogled. Uzeo je zavoj iz kutije i razvio ga.
"Zašto mi pomažeš?"
"Je l uvek postavljaš toliko pitanja?" Odjednom osetila se zarobljenom u tim kestenjastim očima, nije mogla da skloni pogled sa njih. Bio je to potpuno stran osećaj za nju.
"Moja je dužnost da te čuvam. Čak i od tebe same."
"Šta ako ne želim da budem sačuvana?"
"Ponovićeš čin od danas? Pokušaćeš da se ubiješ." Ponovo je podigao pogled ka njoj završivši sa zavijanjem a njoj su oči odjednom postale nemirne.
"Ja sam svakako mrtva već godinama.
"Meni izgledaš potpuno živo."
"Svet misli da sam mrtva."
"Ali opet sediš ispred mene.
Čudna si ti devojka. U jednom trenutku iz tebe izbija bes koji preti da ubije svakog ko ti je u blizini,a već u drugom si manja od makovog zrna. Hoćeš li mi odgovoriti na pitanje zašto si bila kod močvare i šta ti je sa šakom pa je zavijena?"
"Nesrećan slučaj." Odgovorila je prisećajući se svog paničnog napada.
"Želela sam da budem sama." Dodala je nakon nekoliko trenutaka tišine i uzvratila mu pogled.
"Bila sam kod močvare jer sam želela da budem sama. Tvoj park me podseća na dom, zato odlazim tamo kada želim da se osamim." I tada je pognula glavu. Tajno mesto na koje su ona i Aleksej bežali da se igraju izgledalo bilo je pored močvare koja je izgledala slično kao ona.
"Kada se opraštao sa mnom Aleksej me ja naterao da mu obećam da ću živeti nasuprot svemu. To je obećanje koje nikad ne bi prekršila, koliko god da želim.
Ali umorna sam." Podigla je pogled "I izgubljena. Ne znam šta da radim, ni gde da idem. Nemam više sta da izgubim. Sve ste mi uzeli. Izgubila sam svaku svrhu i volju za životom."
"Onda je pronađi ponovo."
"Kako?" Te krupne oči koje nisu skidale podigled sa njegovih, tražile su spas od tame i beznađa u kojima su godinama bile. A on, klečao je pred njom.
Nikada ni pred jednom devojkom nije klečao ni pred bilo kim drugim. Bio je opijen njenim očima koje su od njega tražile spas. Ali je imao i drugi plan.
"Uvek postoji način, bitno je samo da li ga tražiš i kakav put biraš. Ti si jaka devojka, ne sumnjam da možeš to.
I znam, mrziš me, kriviš nas za sve što se desilo.I razumem te, ali krivce tražiš na pogrešnom mestu." Ustao je na noge, oluja je prošla i bilo je vreme da je vrati kući.
"Poslušaj kasetu koju ti je general dao i sama ćeš da se uveriš u istinu.
I biću uz tebe tada ." Oko njih je zavladala tišina, oboje su ćutali.
Ona je razmišljala o njegovim rečima a on je znao da je uspeo.
On je odveo sa tog jezera, pustio je da se istrese na njemu, čak joj i previjao rane i tešio je u svojoj kući.
Polako se oslobađala pred njim, mogao je da da joj vidi u očima da više nije ravnodušna u njegovoj blizini.
Nije bila naviknuta na nečiju blizinu, toplinu i nežnost ali je čeznula za tim. znači da lako može da upravlja sa njom.
"Oluja se smiruje." Prvi je prekinuo dugu i mučnu tišinu. "Sačekaj me ovde da uzmem ključeve od džipa i vratiću te kući."
Klimnula je glavom a on je otišao na sprat.
Dok ga je čekala nije mogla a da ne pogleda oko sebe. Bila je to prava kuća jednog vojnika i samca. Ali morala je da prizna da je imao ukusa.
Mogla je da prepozna nekoliko dela poznatih slikara i vajara. Cenio je umetnost.

Ana ih je dugo čekala ispred Miline kuće I odahnula kada je videla Damjanov džip, kako se parkira pored dvorišta.
"Mila!" Pritrčala joj je u zagrljaj kada joj je Damjan pomogao da izađe iz džipa. "Dobro si?" Upitala je a Mila je klimnula glavom i poklonila joj mali smešak.
"Hladno je uđi u kuću. Dolazim za tobom."
Mila je ćutke i pognute glave ušla u kuću a Ana se okrenula prema Damjanu.
"Hvala ti."
"Biće mi drago ako se ovakva situacija ne ponovi opet."
"Jesi li bar malo uvideo šta ste joj uradili?" Mrzela je njegovo postojanje ali mu je bila zahvalna što joj je pritekao u pomoć.
"Milu ne može da razume svako. Ja je poznajem godinama a opet nikada nisam shvatala zašto uporno beži i čega se to više boji. Nije se plašila smrti koliko toga da bude uhvaćena. Razotkrivena. I opet se ne bi plašila smrti već onoga što vi želite od nje.
Bez imalo savesti ste je vratili u prošlost iz koje je jedva živu glavu izvukla."
Želela je da mu očita bukvicu i da mu bar malo naplati za Milino stanje.
"Razumeti Milu je veoma teško a pridobiti njeno poverenje, još teže. Ja sam uz nju godinama ali znam da ponekad prosuđuje čak i mene. I ne krivim je, to je jednostavno jače od nje.
Vest koju ste objavili u medijima ju je psihički uništila. I zato vas molim, ostavite je na miru, ima dovoljno problema i bez vas."
Okrenula se ušla u kuću i zatvorila vrata za sobom a on je ostao da još malo stoji, Jovan je svakako bio u pravu u vezi te devojke.
Mozda bude problem.