Senke prošlosti

Biram sebe

Kao što je i rekao, Nikolaj im je poslao oružje,municiju i predočio svoj plan napada na Volkova.
Dok su momci ručali ona je pisala mejl generalu Mišiću.

"Uspela sam da dobijem pomoć o kojoj sam vam pričala, ali sa žrtvom koju ćete morati da podnesete.
Volkov će morati da plati cenu. Zauzvrat pokušaću da donesem bilo kakva dokumenta ili dokaze koji će vam pomoći u daljim planovima.
Da ste ovde verovatno bi ste mi rekli kako je pogrešno jer otvaram vrata starog života i pravim pakt sa đavolom ali Nikolaj nam je jedina nada da se živi izvučemo odavde.
Koliku god cenu morala da platim na kraju podneću je,bitno je samo da je bilo vredno rizikovanja."

Ispod mejla koji je poslala stajao je i neotvoren mejl od Olge.
Molila je da bude oprezna i da se čuva jer se plašila da bi i Senka mogao da se pojavi.
Isti strah imala je i ona sama.
Možda je već bio tu i posmatrao ih iz nekog ćoška, strpljivo čekajući da naprave prvi korak.
Bila je sigurna u to. Mogla je da oseti njegovo prisustvo, imao je toliki uticaj na nju da ga se plašila čak iako nije mogla da ga vidi.
Protiv Volkova je mogla da se izbori ali protiv njega to je bila nemoguća misija.
Kako se boriti protiv nekoga koga ne vidiš?
Ali nije planirala da dozvoli da je uticaj koji je imao na nju pokoleba.

Miloš i Jovan su isprobavali oružje koje im je mafija poslala i spremali se za predstojeću bitku za svog komadanta.
"Znaš li ti uopšte kako se to drži?" Jovan je sa podsmehom gledao u Milu koja je u rukama držala kalašnjikov a onda ih ostavila u šoku kada ga je repertirala.
"Uporno zaboravljaš ko sam ja." Rekla je držeći tu pušku kao sasvim običnu stvar.
"Uče nas kako da baratamo sa oružjem od kad prohodnomo. I ne brini, nikada ga nisam isprobala na ljudima."
Rekla je dok ju je njegova šokirana faca zasmejavala.
"Vreme je da krenemo zato izaberite šta želite." Rekla je i stavila pištolj za pojas od svojih uskih crnih pantalona.

Nikolajev plan nije mogao da bude jasniji. Njegovi ljudi će da poraze Volkova ali izvlačenje Damjana iz njegovih kandži je na njima.
Nikolaj nikada nebi pristao da spasi čuvenog komadanta koji je bio strah i trepet za svet kriminala.
Sedeli su u džipu nedaleko od Volkove vile a znak da je napad počeo su bili pucnjevi koji su uskoro usledili.
Izašli su iz džipa, izvadili svoja oružja i  krenuli putem koji im je bio otvoren.
Pucnjevi su dolazili sa svih strana, bili su toliko glasni da su u njoj budili staru gorke uspomene.
"Izdrži!" Govorila je sebi i stegla svoj pištolj idući u korak sa Milošem i Jovanom koji su pucali u svakog ko bi se našao ispred njih.
Nikolajevi ljudi su probili jedno krilo ali nije mogla da proceni na kojoj strani bi Damjan mogao da se nalazi.
Osvrćala se oko sebe pokušavajući da vidi bilo šta što bi moglo da je odvede ka njemu, ali onda joj je sinulo.
"Prijatelje drži blizu sebe ali neprijatelje još bliže." On je morao da bude u samom središtu vile, Volkov je sada morao da ga drži uz sebe više nego ikada ranije.
"Idemo ovamo." Povela ih je prema glavnom delu gde je obračun bio najglasniji.
"Previše ih je!" Povikao je Jovan pucajući u protivnike koji su sve više dolazili i sa svih strana.
"Moraćeš sama po njega." Miloš joj je uputio ozbiljan pogled, nije bilo drugog načina.
Repertirala je pištolj i ušla u vilu, jedan deo Nikolajevih ljudi se probio unutra.
Put prema drugom spratu joj je bio otvoren. Potrčala je gore a jedan metak joj je okznuo rame. Zastala je uz bolan uzdah njena bluza se natapala krvlju.
Ali nije smela da odustane, držeći se za rame nastavila je da se penje uz stepenice a onda da proverava svaku sobu i prostoriju na koju bi naišla.
Sve su bile prazne plašila se da su ga premestili na neko drugo mesto.
Pretposlednja vrata na koja je naišla su bila zaključana velilim metalnim katancem.
"Tu je!" Samo je još tu mogao da bude, stegla je pištolj u ruke i opalila a katancac se slomio u delove.
Iza vrata je ugledala baš ono što je tražila. Damjan je i dalje klečao na kolenima ruku podignutih u vis i vezanih lancima.
"Damjane..." Krenula je da mu pritrči kada je presekao nečiji glas
"Suka! Trebalo je da znam da ćeš me izigrati."
Ispred nje je bio Volkov a njen pištolj je bio na podu pored njegovih nogu.
"Volkov..." Udario joj je snažan šamar oborivši je na pod.
"Ubiću te baš kao što sam obećao šefu a onda ću ubiti i tvog prijatelja unutra!
Pre nego što odem odavde sve ću vas sravniti sa zemljom!" Uperio je pištolj u nju i repertirao ga i u isto vreme kada je opalio zgrabila je metalnu šipku koja je bila crvena od Damjanove krvi i udarila ga sa njim oborivši ga na kolena a onda ga udarila još jednom i onesvetila.
"Damjane!" Pritrčala mu je i kleknula na kolena ispred njega.
"Mila..." Oči su mu se otvrale i zatvarale. Telo mu je bilo puno posekotina i modrica da je imala osećaj da ne postoji ni jedan deo na njemu koji nije modar ili krvav.
"Gospode šta su ti uradili." Suze su joj se kotrljajale niz obraze od pogleda na njegovo modro lice.
"Zašto si ti ovde..."
"Došla sam da te vratim kući.
Obećao si mi nesto sećaš se?" Držala je ruke na njegove obraze.
"Kada te vratim kući imaćemo večeru kakvu si mi obećao. Skinući ti ovo, nemamo puno vremena." Skinula je lance sa kuke a zatim mu pomogla da ustane, skinula okove sa njegovih ruku i tada ga je videla. Crveni laser se zaustavio na njegovim grudima.
Senka! Ali kako? Kako je uspeo da se provuče čak u srce obračuna.
"Mila idi! Ubiće te!" Pustila je njegove ruke i okrenula se prema prozoru odakle je laser dolazio.
Bez imalo oklevanja zaklonila je Damjanovo telo svojim i raširila ruke.
"Želeo si da biram? Izabrala sam sebe.
Uzmi mene." Laser je sada bio na njenom čelu a ona je zatvorila oči spremna da žrtvuje svoj život za Damjanov, baš kao što je nekada Aleksej uradio za njen život.
Bila je spremna da se konačno sretne sa njim na nebu.
Metak je prošao kroz prozor slomivši ga a ona je osetila miris krvi na svom licu koja je zapljusnula.
Kada je otvorila oči na podu pored njih je ležao Volkov u lokvi krvi boreći se za vazduh.
Lasera više nije bilo nigde oko njih a ona je ne gubeći vreme stavila Damjanovu ruku oko svog ramena i krenula da ih konačno izvede odatle.
"Prenesi Dimitru moje pozdrave kada ga budeš video u paklu."
Rekla je pre nego što je prošla pored Volkova koji se gušio u sopstvenoj krvi.

Njihov helikopter je sletao a ona je u poslednjem trenutku izašla sa Damjanom koji je jedva hodao.
"Uspeli ste!" Miloš i Jovan su joj pritrčali i na trenutak zastali kada su videli mrlje od krvi svuda po njenom licu.
"Požurite! Neće izdržati još dugo." Miloš i Jovan su uzeli Damjana i uneli ga u helikopter gde su ga čekala ležaljka i doktor sa infuzijom.
Ispred helikoptera je stajao Nikolaj sa svojim savetnikom i ljudima.
Ćutke ju je posmatrao i u jednom trenutku samo klimnuo glavom dajući joj do znanja da je slobodna da ode a ona je napravila isti gest kao on i prihvatila Miloševu ruku i ušla u helikopter.
"Povređena si?" Upitao je zabrinuto nakon što je ispustila bolan uzdah kada joj je pomogao da se popne.
Kada je pogledala u svoj stomak jedan deo bluze je bio natopljen krvlju Volkovov metak je ipak nije promašio.
Od silnog adrenalina ništa nije osetila.
"Samo me je okrzuo." Rekla je i pogledala Damjana kojem su na lice stavljali pumpicu za kiseonik.
"Uspeli smo." Odahnula je "Spasili smo ga."
"Spasila si ga, bolje rečeno." Jovan joj je prišao sa kutijom za prvu pomoć koju je pronašao unutra.
"Bez tebe nista od ovoga nebi bilo moguće. Tvoj prijatelj nam je sa helikopterom poslao i doktora."
Pogledala ga je u neverici, takvu brigu za njih nije očekivala od Nikolaja.

Uskoro su iz helikoptera mogli da vide Volkovovu vilu kako nestaje u plamenu.
On koji je njih hteo da sravni sa zemljom je bio sravnjen umesto njih.

Sa tugom u očima je posmatrala Rusiju iz helikoptera dok su prelazili njene granice. Ona je bila princeza koja je prognana iz svoje zemlje.
Ali i dalje, poslednji pogled na nju je boleo. Zašto je moralo toliko da boli?

Cela jedinica zajedno sa generalom ih je nestrpljivo čekala na pisti od bolnice na kojoj je helikopter trebalo da sleti.
Svi su želeli da se uvere da je njihov komadant zaista živ, svi su želeli da ga dočekaju.
Nakon što su stigli Damajana su odmah odneli na nosiljkama a ona je pogledala u gomilu koja je u nju gledala sada sa poštovanjem i oduševljenjem.
Imala je osećaj da će zaplakati kada joj je cela jedinica zajedno sa Milošem i Jovanom salutirala.
"I ona je povređena, neka donesu još jedna kolica za nju." Miloš je stavio njenu ruku oko svog ramena dok se ona držala za ranu na stomaku koja je još uvek krvarila.

Kada se Damjan probudio nakon par dana ugledao je kako sedi stolici dok joj je glava bila na krevetu pored njegove ruke i spava.
Na sebi je imala cvetnu crvenu letnju haljinu.
Prstima joj prolazio kroz kosu a ona je pospano otvorila oči.
Pitao se da li je uopšte napuštala bolnicu tih dana.
"Budan si?" Rekla je uzbuđeno i nasmešila mu se.
"Dogovor je bio da crveno obučeš na večeri?" Pogled mu je zastao na rani na njenoj usni. Kroz maglu se sećao kako se rvala sa Volkovom.
"O Bože..." Nije mogla da se suzdrži i zagrlila ga je
"Misila sam da sam te izgubila. Toliko sam brinula..."
"Prošlo je." Milovao je po kosi "Prošlo je malena."
Tešio je da je prošlo dok se sam pitao da li je to kraj ili početak još veće oluje. Imao je nepokolebljiv osećaj da ona prava tek dolazi.